Ima nečeg među zvezdama

2. poglavlje-Natanijel 2. deo

,,Nema slučajnog susreta. Svaka osoba u našem žuvotu je ili ispit, ili kazna, ili dar sudbine."

***

7. jul 2017.

,,Natanijele! Natanijele trgni se odmah, moraš na trening."

Ovako je počelo. Sedam reči. Trideset i šest slova.

Azurno plavo nebo pruža se u beskonačnost. Lišće treperi i zajedno sa cvrkutom ptica i povremenim hukom kapljica vode stvara savršenu melodiju. Pokušavam da je prenesem na papir, svaki ton koji čujem, svaku melodiju koju priroda stvori. Sviram rukama po travi na svome klaviru koji se zapravo nalazi kući i švrljam note po papiru kako bih stvorio savršenu kompoziciju.

,,Natanijele! Gde si!?"

Čujem u daljini glas svog oca, mada nema smisla da ustajem, svakako će me i sam uskoro pronaći. Sem toga nisam završio.

Ne prođe ni dva minuta, a crnomanjasta visoka prilika već se nadvije nada mnom. Kao tornado iskali na mene sav bes koji se taloži u njemu, a koga je svakako pun.

,,Sve sam uložio u tebe. Svaku sekundu svog slobodnog vremena, sav dodatan novac za klub, sve sam nade u tebe položio, a ti meni ovako vraćaš. Moji igrači nemaju adekvatnu opremu zbog tebe, a ti umesto da radiš sada, da vežbaš više nego ikada u svom životu, ti se tu izležavaš i slušaš ptice! Trebalo bi da te je sramota!"

Ćutim i posmatram ga nemo očekujući da će da završi uskoro, međutim on nastavlja.

,,Misliš li da bi ona želela ovo? Da završiš kao ona? Da dozvoliš sebi da upropastiš divnu karijeru zarad nekog mladalačkog hira? Sve sam ti dozvolio. Znao sam da ćeš zapostaviti treninge ako ti dozvolim da upišeš muzičku dodatno, a opet sam ti dozvolio i insfinansirao privatnu školu. Mislio sam da ću ti tako obezbediti dodatno obrazovanje, a ne da ću ti tako plaćati da zapostavljaš svoju karijeru. Natanijele pa na proleće će trener doći da te vidi. Spremam te za ovo čitav tvoj život. Jako sam razočaran Natanijele, a bila bi i ona da je ovde."

Očekivao sam neku vrstu pridike i da će nakon toga da me otera na trening, ali ne da će da me spopadne ovako. Gledam ga zbunjeno koji trenutak i razmišljam o tome da mu prećutim ovo, ali ne mogu više. U ovom trenutku nagon da mu konačno odgovorim postaje jači od mene. Odakle on dođavola zna šta bi ona želela.

,,Natanijele! Natanije slušaš li me ti uopšte? Trgni se, ponavljam ti, moraš na trening!"

,,Nisam ti to tražio", promumlam sebi u bradu.

,,Molim?",pogleda me zbunjeno, mislivši verovatno da ću da mu prećutim i ovo. Među nama vlada jeziva tišina i brda koja nas dele jedno od drugog sada već deluju nepremostivo. Zagledam se u jednu tačku ispred sebe, primetim jedinu koja nije pokrivena travom. Skupim nešto snage i izgovorim sve za šta skupim dovoljno hrabrosti u tom trenutku.

,,Rekao sam da ti nikada nisam to tražio. Nikada od tebe nisam tražio da ulažeš novac u mene, nikada ti nisam tražio da mi se posvetiš kao trener i nikada nisam želeo da uopšte počinjem da treniram fudbal. To je bio tvoj san, a ne moj!", izgovaram sve u jednom dahu i okrećem se kako bih otišao. Moram sada da se udaljim. Nije dovoljno. Da odem što dalje od svog oca, od obaveza koje mi nameće i od uspomena na nju. Svuda su, nepodnošljivo je bolno, probija mi grudi, a on se ponaša kao da je sve u redu. Ne pominje njeno ime, ne pominje koliko je samo značila ovoj sada raspaloj porodici. Umesto toga baš kada zagusti iskoristi taj termin ,,ona" kao da je bila meni i njemu samo običan stranac. Pored svega toga razumem. Ni on nije dobro. Ne smem da preterujem, jer ne bi podneo ni on sada da ga u potpunosti slomim.

,,Čekaću te kući na večeri, ne zadržavaj se", izgovori hladno kao da se malopre ništa nije dogodilo. Kada se vratim kući pretvaraće se da se ništa od ovoga i nije dogodilo. Pretvaraće se da je ona i dalje živa, da je na nekom poslovnom putovanju i da će nam se za koji dan vratiti iako obojica znamo da neće. Nikada se neće vratiti, otišla je u zaborav sa svim ostalim mrtvacima. Ljudi će je ubrzo zaboraviti, sećanje na nju će izbledeti, njeno prisustvo u kući biće minimalno. Već smo sve njene instrumente, osim njenog klavira, sve njene stvari, fotografije premestili u jednu sobu koju držimo pod ključem. Strahinji je tako lakše iako se ja uveče iskradam i spavam tamo. Osećam je u prstima dok zapisujem note u sistemu, u grudima dok stvaram tonove, osećam je oko sebe samo dok se bavim muzikom, a želim da je osećam sve vreme.

Ovako polagano izašao sam iz vrta u dvorištu i uputio se nekud, a ne znam ni sam kuda. Obukao sam dugačak duks kako me niko iz škole ne bi usput ne daj Bože prepoznao i spopao i tako otišao da prošetam onim malo pustijim delom grada. Pogledam na sat. 18:30

Pogledam na gore i udahnem duboko pokušavajući da osetim slab povetarac koji mi miluje lice. Zatvorim oči na kratko i dozvolim mislima da odlutaju malo.

,,Moramo da porazgovaramo sa vama. Ovo nikada nije lako..."

,,Natanijele! Natanijele vrati se, dolazi odmah!"

,,Nema je više. Osvesti se oče, nje više nema"

Ne. Otvorim oči i vratim pogled na hladan asfalt koji se pruža preda mnom. Sve je i dalje isto. Svet stoji u mestu. Nje i dalje nema.

Kažu da vreme leči sve, ali boli kao da se sve što se izdešavalo poslednjih pet meseci bilo juče. Nastavim da hodam kao u nekom transu, bacajući noge jednu ispred druge, ne obraćajući više pažnju ni na šta oko sebe više.

Hodam tako satima možda. Primetim da se smračilo, pa odlučim da pogledam na sat.

19:30. Ipak nije tako puno prošlo. Ne znam gde sam. Pretpostavljam da sam poprilično poodmakao od kuće, jer su raspale dvospratnice i stanovi jedva održive fasade zamenili stilski urađene kuće u negovanim dvorištima.

Zapljusne me neki čudan talas nervoze. Povetarac koji je do malopre duvao direktno u mene promeni smer i intenzitet. Počne da mi duva u leđa.

Ubrzo nekako moji koraci počinju da stvaraju drugačije tonove udarajući o pod, vazduh počinje da struji u suprotnom pravcu, svet se okrene naglavačke, hodam gore po kosmosu, a ne po asfaltu, Zemlja počinje sa se okreće u suprotnom smeru. Srce mi se popne u grlo i ostane tamo da bubnji.

Trenuci. Kažu da postoje oni prelomni, oni koji će ti promeniti život. Moj život nakon ovog trenutka krenuće u sasvim suprotnom smeru od planiranog. Sve što je za to bilo potrebno bio je okean zatočen u šarenicama njenih tamno plavih očiju i isprepleteni pramenovi njene nebeske kose.