Ima nečeg među zvezdama

5. deo-Venera

,,Tvoj život je priča u kojoj se govori o tebi, a ne koju ti pričaš. Misliš da si slikar, a u stvari si platno"

***

,,Venera. Pristaje ti."

Nasmejem se na ovo kao da je kakva šala.

,,Pristaje mi?"

,,Da, pristaje ti. Možeš li molim te da mi objasniš šta je tu smešno?"

,,Ime ne može da pristaje čoveku. To je samo etiketa, kao bar kod na predmetima u prodavnici."

,,Šta je loše u tome što mislim da ime koje su ti roditelji dali ide uz tebe?"

,,Ne mislim da je to loše, samo kada bi znao priču o tome kako sam dobila to ime razumeo bi zašto mi nije naročito drago. Moji roditelji jednostavno nisu mnogo razmišljali o tome koliko ime ide uz mene kada su mi ga davali."

Istina je.

,,Pa zašto su ti ga onda dali?"

,,Pa morali su da me nazovu nekako, zar ne?"

Nasmeje se i uz put pokaže red savršenih belih zuba, a onda se nasloni laktovima na stepenik iza i uperi svoj prodoran pogled u mene.

,,Rado bih čuo priču o tome kako si dobila ime."

,,Nema šanse."

,,Zašto da ne? Čini se kao odličan način za skretanje pažnje, a i sem toga upravo sam ti ispričao najbolniji deo svog života. To je najmanje što možeš da uradiš nakon što sam nas svojim rečima oboje digao na noge."

Ima pravo. Mislim nije kao da ću ponovo naleteti na njega, a i nije kao da je ta priča nekakva nacionalna tajna. Frknem u znak neodobravanja, ali ipak krenem sa pričom.

,,Ime mi je dao otac kada je nakon još jednog pijanstva došao kod mame u bolnicu. Video je neku medicinsku sestru koja je prokomentarisala da mu je kćer lepa poput boginje Venere. Njemu to nije bilo bitno, samo je hteo da se uvuče toj sestri pod suknju pa mi je bez ikakvog razmišljanja dao to ime. Majka se nije bunila", odgovaram hladno, kao iz topa.

Pogleda me nekako duboko, kao da me procenjuje.

,,Kako znaš da ti nije dao to ime samo zato što je išlo uz tebe?"

,,Tako što mi je tu priču mama ispričala, a ne verujem da bi me lagala na taj način. Sem toga bila sam beba, sve bebe su iste. Tada nije ni moglo da ide uz mene."

,,Imaš oči u kojima su zatočene galaksije", izgovara brzo. Spustim glavu i nasmejem se na ovu konstataciju.

,,To je jedna od najbednijih fora za startovanje devojke."

Nasmeje se sada i on, a ja se neprimetno odmaknem malo od njega.

,,Ne pokušavam da te muvam, samo sam iskren."

Zatvorim oči i pokušam da što dublje uvučem vazduh u pluća. Potrebno mi je ovo. Samo čist vazduh, ne dim cigareta. Malo za promenu. Da barem jednom udahnem nešto što nisu toksini. Mirno je. I on se tako zajedno sa mnom zablene u nebo i provedemo nekoliko minuta u tom jednom položaju. Primetim da se već poprilično smračilo.

,,Drago mi je da sam te upoznala Natanijele. Nadam se da ćeš uspeti da ostvariš svoj san", ustajem i otresam delove prašine sa teksas šorca, zadovoljna što sam pronašla mir koji mi je potreban kako bih se vratila kući i porazgovarala sa majkom konačno.

,,Ideš?"

,,Mislim da je vreme da se izborim sa svojim demonima."

Pogledam ga direktno u oči i osetim da sam spremna. Spremna da oprostim svojoj majci, jer Natanijel više nema majku. Jer život i za njega nije pošten. Život ne štedi, ali na nama je da potisnemo bes i da iskoristimo svaki dragoceni trenutak koji nam on ponudi. Sigurna sam da je Natanijel želeo da bude uz majku u njenim poslednjim trenucima, sigurna sam da njegova majka nije zaslužila da se oprosti od života tako rano, a nije ni moja. Ja barem imam priliku. Imam priliku da pomognem svojoj majci da se bori i imam priliku da provedem svaki svoj slobodan trenutak sa njom, jer takvi trenuci su dragoceni. Još uvek je ovde, sa mnom. Biće vremena za bes, za tugu, biće vremena za to, ali još uvek je ostalo malo radosti. To mi poručuje Natanijel sada.

,,Srećno sa tim."

,,Srećno i tebi sa tvojim snom. Po malo je kliše ako mene pitaš."

Nasmejemo se još jednom, pomislim možda poslednji put jedno drugome, ne znajući da je život u tom trenutku imao malo drugačiji plan za nas dvoje. Poslednji osmeh doći će tek za dve godine unapred kada se stvarno budemo opraštali i biće mnogo bolniji. Biće to jedna od onih boli koje se ne zaboravljaju, koje te ne napuštaju.

,,Hoću li te videti ponovo?"

,,Možda. Ako nam zvezde budu naklonjene", namignem mu i okrenem se.

To je bilo to. Jedna od najvećih prekretnica u mom životu. Okrenula sam se tog dana i ne razmišljajući o Natanijelu. Razmišljala sam o svojoj majci tada. Razmišljala sam o svom životu, o činjenici da ću možda jednog dana uspeti da prebolim ono što nam je moj otac uradio. Da ću mu možda jednog dana oprostiti. Jednog dana, ali danas moram da se posvetim svojoj majci. Moram sam da se borim zajedno sa njom. Moj život krenuo je tog dana u sasvim suprotnom smeru, pravo ka zvezdama. Nisam znala da ću ga izgubiti baš zbog tog puta kojim smo oboje morali da pođemo. Nisam znala koliko će nesnosnu boleti pustiti ga. Znala sam jedno tada.

,,Tu smo da se nadamo."

Postaje bolje. Mora da postane bolje.