Dubine naših grehova 🔚

Samo maska

Dante

- Jebeni telefon, sa kim toliko razgovara?! – bacim telefon nervozno jer ne mogu da dobijem Emu. Poslala mi je poruku u kojoj me bukvalno otkačila za naredna dva dana. Nećemo tako, želim objašnjenje i dobiću ga.

- Ema! – ne gubim vreme na zvono već lupam.

- Ema.

Otvorila je vrata.

- Odkud ti?

- Otkud ja? – ulazim u njen stan i primećujem mali putni kofer.

- Ideš negde?

- Da – zatvorila je vrata.

- Gde?

- U Afriku – sakupljala je neke časopise.

- Ema šta ćeš u Afriku?

- Idem da vidim Eminu.

- U ovo doba krećeš? I kad si to odlučil?

- Pre pola sata – kulira me.

- Ema – hvatam je za ruke.

- Zašto ideš kod nje.

- Zato što mi je potreban razgovor, zato što mi potrebna ona! – oči su joj zasuzile i izvukla je ruke iz mojih.

- Šta se događa? Jesli li dobro?

- Savršeno sam.

- Nisi i gledaj me u oči kad razgovaraš sa mnom.

- Traba da uhvatim avion – zazvonio joj je telefon.

- Ne sad – mršti se dok gleda u telefon.

- Ko je to? – prilazim joj i čitam Džon na ekranu.

- Ko je on?

- Molim Džone? – javila se i iskulirala me.

- Aha, razumem.

Ma šta razume.

- Preterala sam danas, žao mi je, verovatno je zbog toga . . . – češa čelo i nervozna je.

- Slušaj ja . . . ne znam šta da ti . . . Ne, ako ne svedoči teško da ćemo dobiti slučaj.

- Ako ne želi nemoj da je prisiljavaš, ne znam šta da ti drugo savetujem ja sam advokat. Zaista? Koliko dugo je već u sobi?

Kao na iglama sam jer me živo interesuje o čemu ona priča i ko je taj Džon.

- Nisi ti . . . Bila sam danas gruba ali advokat njenog oca će biti gori. Ne znam! – viknula je.

- Ne, samo. Da, pokušaj to, vidimo se u ponedeljak – bacila je telefon.

- Ema.

- Šta?!

- Šta se kog đavola dešava?

- Ništa se ne dešava, ostavi me na miru!

- Hej . . .

- Dante danas nisam raspoložena za tebe - uzima torbu i kofer.

- Uznemirena si, ne misliš valjda tako da voziš? – neću joj dozvoliti.

- Mislim.

- Ne možeš da odeš tek tako. Želim da znam o čemu se radi!

- Ne tiče te se.

- Ja sam ti dečko!

- Do određene granice – pljusne mi istinu u lice.

- Ema . . .