Dubine naših grehova 🔚

Istine u nama

Ema

Vreme koje teče ubija u nama kako laži tako i istine. Posao je moja uteha, ovih mesec dana je proletelo prebrzo za moju karijeru a presporo za moj ljubavni život, nije da ga imam ali . . . Ostaci nečega što je moglo biti ujedaju me za srce.

- Ema.

- Hej Meri.

- Prekidam te?

- Ne, uđi – sažaljevam samu sebe ali ona to ne mora znati.

- Ksno je – ova žena me na to stalno podseća.

- Izgubim pojam o vremenu.

- Ili te nešto muči – mudra je ona žena.

- Život, ljubav isto kao i sve ostale – slegnem ramenima.

- Onda uradi nešto po tom pitanju.

- Ne može se mnogo uraditi ali hvala na savetu.

- Idi kući.

- Hoću, i ti Meri.

- Izlazim odmah za tobom.

Kleknem i mrzovoljno podignem cveće koje me čeka ispred mog stana. Namrštim se i odem do ugla sa cvećem. Otvorim kantu, bacim cveće i vratim se natrag u stan. Ne želim njegovo cveće niti čitam poruke koje mi ostavlja, samo se pravim da ga ne poznajem. Pitam se kada će prestati da mi šalje cveće? Jednom mora odustati, bar mi to govori istina u meni.

- Iznenađenje!

- O Bože! Emina! – prepala me je.

- Mrzim kad to radiš.

- Nisam mogla da odolim. Vidim bacila si cveće.

Zakolutam očima, naravno da ga je videla kad je došla pre mene.

- Nadam se da si spremila večeru.

- Zapravo jesam, i . . . imam iznenađenje za tebe.

Hm, nije moj rođendan, nije ni njen, ne slavimo ništa u skorije vreme . . .

- Iznenađenje povodom čega?

- Mog posla – ozarila se.

- I?

- Sledećeg vikenda putujem za Afriku. Radiću na reportaži za Nacionalnu geografiju – ustala je i zagrlila me.

- Čestitam i tako mi je drago što nećeš više juriti sportiste.

- Ha, ha i meni.

- Zaista se radujem zbog tebe, ovo je . . . vau – zagrlila sam je jer ću zaplakati.

- Znam, ovo mi je životna prilika.

- Znači . . . odlaziš. Na koliko dugo?

- Na tri meseca.

- Nedostajaćeš mi.

- Znam i ti mene.

- Ala je ovo bilo iznenađenje – Bože kako ću bez nje?

- Ovo nije bilo iznenađenje, ovo je razlog za iznenađenje.

- Kako?

- Ti i ja draga sestro idemo na mini odmor.

- Šta?

- Da, četiri dana, plaža, kokteli i mi. Šta kažeš?

- Pa . . .

- Već sam rezervisala hotel a Stiven će nam pozajmiti avion – zatapšala je rukama.

- Radim tek dva meseca nema šanse . . .

- Subotu i nedelju ne radiš a za ponedeljak i utorak izmisli nešto, kaži da si bolesna.

- O vau . . .

- Za mene.

- Smisliću nešto, idemo na taj odmor.

- Ovo moramo proslaviti.

- Definitivno.

Dante

- Molim? – okrećem se ka Emiliji.

- Pitala sam te šta radiš u subotu uveče?

- Nalazim se sa prijateljima – čekaj malo? Da li me ona upravo pozvala na sastanak? Jebote zar sam toliko izgubljen?

- Onda petak? To je sutra.

- Emilija, ovo je poslovni sastanak.

- Ne mora biti samo poslovan.

- Mora.

- Imaš nekog – zaključila je.

- Imam situaciju koju pokušavam da rešim i ne želim da zeznem – više nego što sam zeznuo.

- Ukoliko ne rešiš situaciju . . . znaš gde me možeš pronaći.

- Hvala na ponudi, cenim otvorene žene ali neuspeh u ovoj situaciji nije prihvatljiv za mene.

- Ko zna.

- Ja znam.

Nakon sastanka sa Emilijom krenuo sam kući. U poslednjih mesec dana moj život je ludnica, vrtim se u mestu samo zbog jedne stvari a to je poverenje. Njeno poverenje u mene, koje više ne postoji. Kad smo se poslednji put videli mislila je da sam je poljubio zbog dosijea koji mi je predala. Istina je da sam bio šokiran ali ne time što mi ga je predala već zbog toga što je to učinila za nekog koga je tek upoznala, time mi je pokazala kolika je bila njena vera u mene a ja sam to srušio za dve sekunde.

Doneo sam odluku da je ne pritiskam, bar ne mnogo s obzirom na to da joj šaljem cveće svakog dana i poruku izvinjenja na koju mi nijednom nije odgovorila. Računao sam na naše sastanke ali ništa od toga jer je Meri ta koja se uvek sastajala sa mnom. Ne znam kako da ispravim ovu našu situaciju, sa jedne strane želim ponovo da razgovaram sa njom i da se osetim makar na trenutak slobodno dok sa druge strane želim da ostavim stvari onakvim kakve jesu jer mi mozak truju činjenice da osoba kao što je ona treba biti sa nekim drugim. Ona zaslužuje sve a ja nisam siguran da sam osoba koja joj može pružiti sve. Zašto se onda osećam ovako jadno i bedno? Verovatno zato što mi se toliko uvukla pod kožu da čak ni ne gledam druge žene. Kako sam se našao u ovoj situaciji? Zar ja koji sam racionalan ne mogu pronaći nijedan dovoljno snažan razlog koji će me sprečiti da se nadam? Nadam se da ona neće odustati od mene i nadam se da će to biti njena odluka, zato joj dajem vremena jer uprkos svemu, ja se nadam. Tu kučku nikako ne mogu da ubijem koliko god se trudio.

- Zdravo košarkašu.

Gledam u Eminu i zbunjen sam.

- Verovatno se pitaš šta ja dođavola radim ovde?

- Tako nešto otprilike. Kako si Emina?

- Ja sam odlično i više nego odlično. Kako si ti?

- Očigledno nisam toliko dobro kao ti – devojka prosto sija.

- Žao mi je što to čujem ali iako si bio malo kreten prema meni . . .

- Nisam bio kreten prema meni, jednostavno ne želim da me intervjuišeš.

- Kapiram, a da te moja sestra Ema zamoli da li bi pristao na intervju sa mnom?

- Bih – zbog te male bi uradio mnogo toga.

- Ko bi rekao, izgleda da ti je stvarno stalo do nje.

Kad bi ona znala koliko mi je zaista stalo do nje . . .

- Ne bih da ponovo budem kreten ali šta tražiš ovde?

- Tebe, očigledno. Izvoli – pružila mi je nekakav papir.

- Šta je ovo? – prospekt nekoh hotela.

- Subota, nedelja, ponedeljak i utorak, Ema i ja. Duguješ mi uslugu lepi, veliku uslugu – okrenula se i sa tim rečima me zacementirala u mestu.

Milion razloga i jedna istina u meni.