Dubine naših grehova 🔚

Ostaje među nama

Ema

Slagala sam Eminu, ne lažem je ali jednostavno nisam mogla da joj kažem o čemu smo Dante i ja razgovarali. Rekao mi je vrlo kompromitujuće stvari koje neću prenositi, nadam se da i on tako misli. Zato ona sada misli da smo u vezi, zna da ne praktikujem veze na jedno veče i ako joj nešto ne dam jednostavno me nikad ne bi ostavila na miru. Zašto sam ga pustila u stan?

Zašto sam pila sam njim?

I zašto smo pobogu imali seks?

Ja radim sa njegovom majkom. O Bože, ta žena ga je odgajila kao sopstveno dete. Ema, Ema šta ćeš sada da radiš?

Znala sam da će doći, zato se nisam iznenadila kada sam otvorila vrata.

- Tvoji ključevi i hvala ti.

- Nema na čemu, uđi. Jesi li rešio problem?

- Da, izgleda da je neko pokušao da ubije tipa.

- To je grozno, Sedi – ubistvo.

- Jeste. Zaista moramo da razgovaramo.

- Znam, ja . . . nikad u životu se nisam napila.

- Da, skontao sam to.

- Ako te teši ni ja ne pijem, ono sinoć je bilo neodgovorno. Ema?

- Da?

- Da li se sećaš svega? – nakrivio je glavu.

- Da – nadam se da nisam pocrvenela.

- Pre svega žao mi je zbog onog što ti se dogodilo i . . .

- Dante - prekidam ga.

- Možemo li samo da zaboravimo tu noć? Ne volim da pričam o . . . mojoj prošlosti a što se tiče onog što si mi rekao . . . nikome to neću preneti. Možeš da mi veruješ.

- Ema rekao sam ti stvari koje ne znaju čak ni moji roditelji – uozbiljio se.

- O Atini i Dajani, znam, sećam se svega.

- Moja majka je mnogo toga žrtvovala za mene, sada je srećna i ne želim da joj to kvarim.

- Dante razumem te, neću reći ništa.

- Hvala ti, cenim to.

- I Dante . . . Žao mi je zbog Atine i onog što si morao da učiniš. Ja . . . moj brat mi je pružio sve a pod tim ne mislim samo na materijalne stvari, pružio mi je dom, porodicu, ljubav . . . Ako sam nešto od njega naučila to je da za porodicu radiš apsolutno sve.

Klimnuo je potvrdno glavom.

- I rekla sam ti neke stvari o njemu za koje ne bih volela . . .

- Ema, nemaš se čega bojati razumem i podržavam.

- Hvala.

- Znači što se tiče naše prošlosti, ona ostaje među nama? – pružio mi je ruku.

- Ostaje među nama – prihvatim njegovu ruku i uputim mi osmeh.

- Onda pretpostavljam da nam ostaje samo sadašnjost.

- Da . . . bili smo pijani i . . . – ne znam šta da kažem.

- To je bilo . . . Mislim . . . – zašto ne mogu da završim prosto proširenu rečenicu?

- Bilo je neverovatno – prekinuo je moje lupetanje.

- Am . . .

- I uživala si, kao i ja.

- Jesam – priznala sam. Možda i previše ali . . .