The Escape

15. Kobne poslijedice ugriza

-Mislim da sam vam sasvim jasno rekao da ne zalazite ovdje...-, začule su recepcionarov hrapavi glas iza njih.

Protrnule su od straha. Nisu mogle govoriti, osjećale su se kao da su im se glasnice zaledile od užasa.

Stvarno bi to trebao prestati raditi, ovako nas iznenađivati, pomisli Sara uplašeno.

-I-ispričavamo se, ovaj...-, započela je Sara ukočeno.

Vana je vidjela da prijateljici treba pomoć, no i ona je jedva govorila od straha. -Nismo mislile smetati... Oprostite, neće se ponoviti!-, nastavi Vana.

Recepcionar ih je blijedo gledao, onim svojim jezivim pogledom koji je prijateljicama utjerivao strah u kosti.

-Idemo mi sad, ovaj, nećemo više smetati!-, rekle su obje i odjurile niz stepenice.

Vana se nekoliko puta osvrnula iza sebe i shvatila je da recepcionar još gleda svojim mračnim pogledom.

Kad su napokon došle do svoje sobe, Sara je pala na tvrdi, drveni pod i uhvatila se za glavu kao da ju netko tuče po njoj.

-Vana, stani. Nije mi dobro.

-Sara? Daj nemoj me plašiti, molim te, reci mi što ti je?

-Ne znam, vrti mi se. Osjećam se...čudno...

-Možeš li barem ustati?

Tada su začule korake na kraju dugog hodnika koji je vodio prema zapadnom krilu.

Mora da recepcionar dolazi, pomisli Vana i okrene se natrag prema Sari.

-Sara, hajde, ustani, dolazi recepcionar. Ne želimo se ponovno susresti s njim, barem ja ne želim...

Sara se pokušala pomaknuti i uspraviti, ali ju njezino tijelo nije slušalo. Kao da je ostala paralizirana.

-Vana, pomozi mi, molim te!

-Čekaj, pokušat ću te podignuti nekako...

Dok su se koraci sve više približavali, Vana je pokušavala podignuti svoju prijateljicu, no ona je bila ukočena i teža no inače.

-Samo, Vana učini nešto!

-Bez brige...

Vana je uzela Saru za ruke i odvukla ju u sobu, te zalupila vratima za njima. Gledala je kroz ključanicu, ali nije vidjela ni recepcionara ni onu ženu iz osoblja, nije bilo nikoga.

Čudno.

Sad je pogledala Saru, i pokušavala odgonetnuti što je s njom. Pitala ju je bezbroj puta, no ona ništa nije znala, jedva je i govorila.

-Ovo nije normalno. Koji još normalan hotel ima samo jednog recepcionara, k tomu još i jezivog, i ljigavog pauka koji grize goste...

Vana je zastala. Pa tako je! Sarinu glavobolju uzrokovao je taj grozni pauk. Crna udovica.

-Sara, moramo se riješiti crne udovice, zbog njega te sad boli glava!

-Nekako sam i znala, pogledaj mi ugriz na ruci... Trebala sam stavit zavoj na ruku ili nešto, ali nisam se sjetila... Za sve sam ja kriva...

-Hej, ne krivi sebe. Sad, što je, tu je. Moramo što brže pobjeći odavdje inače ćemo ovdje ostati zarobljene. Želiš li da ti nešto donesem?

Sara se suho nakašlje i malo razmisli. Trebala joj je voda. Puno vode. Ovako žedna nije još nikad bila.

-Vana, kad već pitaš, mogu li, molim te, dobiti malo vode? Grlo mi je tako suho i peče me!-, reče Sara iscrpljeno.

-Aha, naravno, sad ću ti je donijeti iz kuhinje... Nemoj nigdje ići, samo ostani gdje jesi, OK?

-Super. Hvala ti, Vana.

-Nema na čemu...-, reče Vana i izađe iz svoje i Sarine sobe.