Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Jednaesto poglavlje

Moja želja da ostanem budna kada moji dođu ipak nije bila jača od potrebe mog iscrpljenog tela za snom. No, čim otvorim oči ugledam napeta lica mojih najdražih. Ali ne i lice onoga ko mi je došao u snove. Unezvereno ih posmatram još uvek malo opijena što od šoka što od lekova koje mi je Miloš ubacio u vene. "Nemoj da ustaješ, doktor je rekao da moraš da se odmaraš lutkice." Mitar reče pa Vid i on polako legnu do mene nežno me zagrlivši. Videvši taj prizor tata počne da plače a za njim zaplačem i ja. Tatu nismo imali prilike da vidimo kako plače puno puta u životu, ali kad bi on zaplakao svo troje bi se rasplakali i to je tako oduvek. A tako je i sada.

Zakašljem s nadom da će mi to pročistiti grlo. "Dobro sam ja tajo. Nemoj da plačeš, molim te." kažem ošamućeno i poljubim braću koji su nastavili da mi plaču u naručju dok sam se i sama borila sa svojim suzama.

"Ovo nije trebalo da se dogodi. Znao sam šta je sve spreman da uradi i mislio da neće tebe dirati samo zato što zna Željka i mene.." ne volim kad krivi sebe za stvari na koje nije mogao da utiče. Ovo bi se desilo i da ne poznaje njega i čiču. "Nisam te čuvao kako treba. Nisam mislio da će pokušati.."

"Ovo je moralo da bude ovako." kažem tiho. "Svakako sam dobro i prošla." ne mogu da ga slušam, nije on mogao da zna hoće li Miloš pokušati nešto da učini. Nema potrebe da se krivi. "Uostalom možda sam i ja kriva jer sam mu previše verovala. Imali smo prijateljski odnos, previše sam mu dala za pravo i.."

"Ne sine. Greška je jedino moja. Ali najbitnije je da si nam ti dobro i da si živa i hvala Bogu zdrava." kako to kaže tako čiča uđe u sobu sa Radetom i sa strinom i Cecom. Ali gde je Neven? "Doći će sine i on. Imao je problema na poslu, za koji minut stiže ovamo." odgovori tata na moje neizgovoreno pitanje pa priđe krevetu i svo troje nas pomiluje. "Moje bebe.. život ću dati za vas ako treba." Vid prvi ustane pa obriše plačne oči i stane pored strine koja ga momentalno prihvati u zagrljaj. Za njim ustane i Mitar pružajući šansu čiči da mi priđe.

"Kako si ljubavi?" upita me sa nežnim smeškom na licu. Kao malo dete pružim ruke prema njemu a on kao da jedva dočeka, prihvati ih i pomogne mi da sednem pa sedne do mene i poljubi mi dlan.

"Dobro sam, samo osećam veliku slabost." on klimnu glavom i obgrli me. Kako mi glava padne na njegove grudi tako me obuzme mir. Telo prestane da mi se trese i osećam se sigurno. "Zna li se šta mi je dao?"

"Zna se i tebi to treba da bude nebitno." iako želim da se pobunim znam da bi to bilo uzalud. Stric ako kaže da se ne mešamo, niko se više ne meša i to je jednostavno tako. Sa njim nema rasprave. Saznaću ja svakako, ali tek nakon nekog vremena. Kad se sve ovo stiša. "Sine tvoje je da potpišeš izjavu koju sam ti sastavio, Danče je spreman da ga goni do Božije kuće zbog ovoga. Prošli put je uspeo da se izvuče uz pomoć svojih muljatora ali sad će da robija."

"Potpisaću šta god, ali ne želim više da ga viđam. Jel može sav taj sudski proces da prođe bez mene?" nisam u stanju da ga pogledam više. Verovala sam mu, smatrala ga prijateljem. Poštovala ga kao svog tatu.

"Razgovaraću sa Dančetom, ali ne mogu ništa sada da ti obećam. Ti samo budi dobro." pomiluje me a onda mi se Cveki približi. Po prvi put otkako znam da postoji ne gleda u mene nadmeno i arogantno, pogled mu je blag a na licu mu se vidi neko olakšanje.

"U životu se nisam uplašio više nego juče kada sam te video u onakvom izdanju. Drago mi je što si ipak dobro i samo ću ti reći da je drago i mojoj Blejkli i njenim štencima." osmehne se ne znajući šta više da mi kaže a meni se licem razlije osmeh jer se setim tih divnih pasa. Pružim mu ruku u znak zahvalnosti što je bio tu. "Nisam imao pojma kakav je to čovek, toliko sam mu verovao..."

"Baš me briga što je već puno ljudi unutra, ja ću ući a vi se svi komplet tresnite." Neven vrišti ispred sobe u raspravi sa nekime a onda otvori vrata i bez da pogleda u ikoga priđe pravo kod mene i odgura strica i Radeta sedajući na krevet. "Ubiću Boga u njemu. Hoću života mi." reče a onda upadnem u njegov medveđi zagrljaj. Sva bol, psihička i fizička, sva slabost i sve loše stvari koje su mi pale na pamet više nisu bile bitne. Bio je bitan on. Njegov zagrljaj, taj sitan poljubac koji mi je poklonio i reči koje je uputio mojoj porodici. "Svi možete da mi izlupate šamare, ma možete da me izudarate do smrti ali ja ovoj devojci ne mogu da odolim. Možete da više nikad ne progovorite reč sa mnom ali ja nju želim pored sebe za ceo život i ona iz bolnice ide kod mene kući." ne znam kako je moguće biti zaljubljen u nekoga ovoliko koliko sam ja u njega, i ne znam da li je moguće da sam se upravo sada još više zaljubila u njega.

"Nismo mislili da te bijemo ali kada si već izrazio toliku želju, možda ti je i ispunimo zete." kaže tata i namigne mi a ja od stida samo utonem još više Nevenu u naručje. "A što se tiče te kuće i odlaska moje ćerke u nju, oko toga ćemo imati vremena da pričamo jer će ona ostati ovde par dana. Mi idemo na kafu i doručak a vas dvoje razgovarajte. Prijaće vam da ostanete sami."

Nikola ispade džek! 🥰🥹