Nepregoriva baklja

14

Kruna POV

Sedela sam kraj očevog groba i gledala u sliku na spomeniku.

Pomalo mi se mutilo pred očima, nisam mogla jasno da razaznam lice na fotografiji.

Nakon što sam bila zagledana u sliku, kako mi se činilo, satima, podigla sam pogled na pusto groblje.

Stotine stena uklesanih u kamenu, stotine duša zarobljenih u zemlji, blokirali su mi vidik.

Magla sazdana od izgubljenih pogleda, zaboravljenih uspomena i napuštenih sanjarija su mi igrale pred očima, dok mi je krvotok postajao sve uzavreliji.

Potom sam bacila pogled na par grančica, već uvenulih belih ruža, dok je neka avet crpela život iz njih, čineći da blistavo bele latice dobiju braonkastu prebojenost, kao tiha pošast koja se širi.

Okolina se nije činila stvarnom, ili sam možda i sâma postala kamen. Više nisam bila sigurna.

Nisam ni samu sebe čula dok sam tiho, odsutno, pevušila, svoj glas sam čula kao odjek večnosti:
,,Al' život pred nama jos bitaka skriva
jer težak je, težak, taj fudbalski boj
ja znam, Zvezdu čeka jos sto ofanziva
i život joj poklanjam svoj."

Nisam plakala. Nikad nisam plakala ovim danima. Samo sam bila odsustna, nesvesna sopstvene okoline, dok sam samu sebe posmatrala iz nekog drugog ugla, zastrašujućeg i nepoznatog.

,,Računajte na nas"
Jeza me je obuhvatila kad sam čula taj glas. Dubok sa primesom detinjstva, glas koji je postajao grlat i postojan svaki put kad je navijanje u pitanju.

Plašila sam se da dignem pogled, a scena oko mene se sve više mutila, dok mi se jeza pela uz kičmu. Ipak, morala sam da podignem glavu.

I ugledala sam svog oca. Ležao je, naslonjen na sopstveni nadgrobni spomenik, dok je u jednoj ruci držao grančicu i kidao ruži latice. Izgledao je isto kao i poslednji dan koji smo proveli zajedno, kobne večeri.

,,Sine, pusti glas, dozvoli da ga svet čuje." Prekor u glasu pomešan sa umilnim osmehom.

A onda me je pogledao, a ja više nisam videla svog oca, nasmejanog i raspevanog.

To je bio leš.

Okolina se naglo menja i odjednom sam ponovo ona mala devojčica u kolima, koja silno pokušava da probudi oca.

Ne mogu da se pomerim, zaglavljena sam pritiskom koji je nastao tako što su vrata od automobila priklještila moju ruku ulubivši se, osećala sam komadiće stakla kako mi se zabadaju u kožu. I taj osećaj je bio previše realan.

Vrištala sam i vrištala, iznova i iznova dozivajući svog oca, i posmatrajući ga u stanju koji me progoni godinama. Taj prizor nikada neću moći da izbacim iz glave.

Isfrustrirane suze su navirale, a sada sam vrištala tražeći pomoć.

Ali, kao i uvek, u potpunosti sam beskorisna.

Pritisak je postao previše jak, gubim kiseonik, a ujedno i svest. Silno pokušavam da ostanem budna i izbavim se iz ove zamke, da bih pomogla ocu, ali moji pokreti su sve sporiji.

Tek, kroz maglu, čula sam sirene.

*

Budim se iz košmara naglo, skroz uzrujana.

Odjednom ne znam gde se nalazim i uspaničena sam. Graške znoja mi liju niz čelo, dok pokušavam da odagnam sliku svog unakaženog oca iz glave.

Ali ne mogu.

Čula sam, doduše prigušeno, dozivanje. Ali, ja sam na svojoj koži i dalje osećala pritisak, kao da sam iznova sve preživela, dok su mi ožiljci na ruci pulsirali.

Pokušavala sam da se usredsredim na disanje, ali svaki put kad bih zatvorila oči, videla bih njega.

Promuklo i tiho sam promrljala dok su mi obe šake bile na slepoočnicama, tako da skoro pa nisam ni samu sebe razumela.

,,Ne smem... ne smem da zažmurim."

Dok su minuti prolazili, čula su mi se vraćala i moj mozak se napokon uključio. Bili smo u avionu. Osetila sam blago masiranje po leđima i jak miris mente.

Vratio mi se film svih dešavanja od danas - avionske karte, put za Beograd, groblje, majka i evo nas sad, nadomak Nemačke.

A onda mi je odjednom sinulo.

Oh.

Pa ja sam upravo imala potpuni živčani slom ispred Dušana.

Neprekidan roj misli prekinuo mi je njegov tih glas, kao i reči koje su bile namenjene samo meni:
,,Sve je u redu, Kruna. To je bila samo noćna mora."

Okrenula sam se ka njemu, da bih mogla da ga gledam u oči dok pričam, iako me je gušio ovaj mali prostor i bio mi je potreban kiseonik.

,,Ne shvataš. Kad god da zatvorim oči vidim njega."
Histerično sam mahala rukama, što je privlačilo pomalo pažnju od strane drugih putnika, ali nije me bilo briga.

Uvek dobijam noćne more nakon posete groba. Uvek je u pitanju isti san. I koliko god se silno ja trudila da ispravim stvar, ishod je uvek isti, i u snu ali i na javi.

Dušan me je privukao u zagrljaj, koji sam oberučke prihvatila. Trebalo mi je sad stvarnog kontakta sa ljudima, da odagnam osećaj bespomoćnosti.

To čak nije ni bio zvanični zagrljaj, jer nije bilo mesta u ovom skučenom prostoru, više neki vid mog naslanjanja na njega.

,,Ja sam skroz bezvredna." rekla sam u jednom momentu, više kao konstataciju, samoj sebi.

Dušan se skamenio u trenutku i odgurnuo me, u isto vreme me okrenuvši ka njemu i obuhvativši mi lice.

Količina emocija koju sam osetila je neograničena.

Svaki njegov dodir je činio da moja koža gori, jedva sam mogla da saberem misli od svakog njegovog poteza.

U njegovim kestenjastim očima su se ogledali zemljotresi, koji su rušili planine i gradove na kolena.

,,Svaki atom tvog bića je vredan, Princezo. Činiš ovaj svet boljim."

Obara me s nogu, svakom rečenicom, svakim trenutkom.

Padam na njega, vrtoglavom brzinom.

,,Nisam uspela da ga spasim", rekla sam, uz razočaranje u sopstvenom glasu.

,,Ali jesi. On živi. Možda ne u fizičkom obliku, ali odgajio je neverovatnu ćerku. Njegov duh te nikada neće napustiti, živi svuda oko nas, pa i u Zvezdi."

•

uživajte!! obavezno pišite utiske u komentarima. meni je lično ovaj deo jedan od favorita <3
xoxo,
smaragdna vila💋