Nepregoriva baklja

04

a/n: ljudi, pesma iznad je obavezna ;)

Nakon što sam prošla kroz čitavu aerodromsku bezbednosnu proveru, uz knedlu u grlu sam krenula ka avionu, dok su mi ruke drhtale.

Nas volontera će doslovno biti par, ostatak sporednog tima čine treneri, lekari, psiholozi, novinari, komentatori i čitav službeni tim.

Bilo je dva aviona: u jednom su fudbaleri, a u drugom smo mi, ostatak fudbalskog saveza. Činilo se da se većina ukrcala, jer je prostor ispred aviona bio prazan.

Sve dok iz jednog aviona nije istrčala stjuardesa i sjurila se u drugi avion, vičući na telefon u isto vreme.

Krajičkom oka sam ugledala da u prvi ulazi žena sa aktovkom - činila se kao lekarka, te sam se momentalno uputila u tom pravcu.

A onda me je ona stjuardesa, tačno u trenutku kad je trebalo da se ukrcam, zaustavila.

,,A ti si?"
Bila je to jedna mlada žena, zvonkog glasa i urednog i skladnog stava.

,,Kruna Popović, volonterka."

Gledala je u svoje papire u ruci, tražeći moje ime, te je sledećeg momenta užurbano rekla:
,,Ti ćeš ići u ovaj drugi avion. U poslednjem momentu smo imali još par dodatnih putnika koji su se naknadno pojavili, pa u ovom nema više mesta."

Brzinski me je zgrabila za rukav i počela da vuče ka drugom avionu, te me je ostavila u njegovoj neposrednoj blizini i otrčala nazad, ukrcavši se.

Dok sam se penjala do ulaznih vrata, trljala sam dlanove o trenerke zbog nervoze, u isto vreme stavljajući svoje bežične slušalice u uši i odvalivši pesmu Brad Pitt od Severine.

Nalet miline mi je obasuo nervne impulse čuvši dobro poznate note ove melodije, koja donosi sve nostalgične uspomene iz detinjstva.

Bacila sam pogled još jednom ka aerodromu, pre nego što sam ušla, dok sam iza sebe, bar na kratko, ostavljala čitav svoj život.

Tačno u momentu kad sam zakoračila u avion, energija koju sam osetila nagovestila mi je da ulazim u neko novo poglavlje svog života, samo što se ja i dalje plašim da okrenem prvu stranicu i iščitam ga.

Blago sam stišala muziku, pokušavajući da se skoncentrišem na svoje disanje.

A kad sam digla pogled, sve oči su bile uprte u mene - avion je bio apsolutno krcat.

I to krcat fudbalerima.

Srce mi je sišlo u pete dok sam pogledom tražila slobodno mesto, sve dok nisam čula glas koji mi je terao suze na uglovima očiju.

,,Kruna?! Da li mi se pričinjava?"

A odmah sledećeg momenta, izvor glasa se pridigao iz svog sedišta i uputio prema meni.

Nemanja Radonjić.

Uputila sam mu jedan slabašan osmeh, pokušavajući treptanjem da odagnam talas melanholije prizvan bojom njegovog glasa.

Uvukao me je u medveđi zagrljaj, nakon koga me je dobro osmotrio, namigujući mi:
,,Lep kačket Kruničice, vidim da se nisi uopšte promenila."

,,Zvezda se ne menja, Cone."

Čula sam jedan frktaj kraj sebe i spustila pogled ka osobi, a tačno sam mogla da pretpostavim od koga je potekao.

Sa sve slušalicama u ušima, Dušan Vlahović je slušao konverzaciju između Nemanje i mene.

Odbrambeni mehanizam mi je proreagovao, jer sam već sledećeg momenta prasnula:
,,A da se ti malo manje fokusiraš na prisluškivanje, a malo više na svoju muziku, a?"

Nešto vezano za ovog dečka mi ne stoji kako treba, i to me izluđuje.

Crne oči su me prodorno gledale, dok smo imali takmičenje u kontaktu s očima:
,,Devojko, pričaš pred punim avionom, šta očekuješ, da svi gledaju svoja posla?

,,Upravo to očekujem."

Slatko kikotanje se čulo od strane Nemanje, te sam ga upitno pogledala, dok je on uz blagi osmeh:
,,Dušane, smiri strasti. Nemoj moju Kruničicu da diraš."

Dok je on nastavio sam sebi da gunđa u bradu, Nemanja je svu pažnju usmerio na mene, vodeći me ka svom mestu:
,,Sediš pored mene."

Sedela sam u sredini između Nemanje i Ivana Ilića, koji mi se sasvim pristojno, uz sramežljivi smešak, predstavio.

Isključila sam svoje slušalice i spakovala ih u ranac, jer sam shvatila da neću uskoro slušati muziku.

Čitava pažnja u avionu je bila usmerena na mene, dok su se pitanja samo ređala. Svi su bili sjajno raspoloženi za druženje, te smo se tokom čitavog leta smejali i ćaskali.

,,Jako si porasla, Kruna. Od one male devojčice postala si ovako divna devojka, osećam se kao ponosni brat." Nemanja je u jednom momentu prokomentarisao, a titula kojom je sebe prozvao mi je izazvala haos u glavi.

Pomalo tugaljivo me je pogledao, dok mi je, uz spušteni ton glasa, tako da samo ja čujem, šapnuo:
,,A tvoj tata?"

Znala sam da će kad-tad uslediti ovo pitanje.

Spustila sam pogled i donja usna mi je pomalo zadrhtala, dok me je obuzeo onaj poznati nalet bespomoćnosti i beznadežnosti iz kog sam se jedva izbavila, u momentima kad sam bila zaglavljena na apsolutnom dnu.

Uostalom, sigurno je i sâm čuo šta se dogodilo:
,,Preminuo je."

Momentalno me je čvrsto zagrlio, govoreći:
,,Jako mi je žao."

Primetila sam da je i sam sebe pokušavao da oraspoloži tupavim forama koje su usledile nakon ove konverzacije.

U jednom momentu sam osetila nelagodnost, te mi je um, kao da je već i znao, usmerio pažnju na Dušana, koji me je vidljivo, ali sasvim tiho posmatrao.

Blago sam nakrivila glavu na stranu uzvraćajući mi pogled, sve do momenta kad sam odlučila da prekinem kontakt očima i ponovo se priključim i konverzaciju sa svojim novim prijateljima.

•

uživajte, radnja tek kreće. ;)
xoxo,
smaragdna vila💋