Nepregoriva baklja

11

Sutradan ujutru

Danas je bio rođendan mog oca.

Jaz u mom srcu bio je još veći, sad kad je između nas bila opipljiva razdaljina. Kod kuće je on u svakom atomu vazduha, odjeci njegovog duha se ogledaju u svakom kutku.

Utonula sam u depresivnu epizodu, a znala sam da će ona da potraje nakon ovog još nekoliko dana.

Barbara i Kristijan su jutros u zoru otišli, prvim jutarnjim letom.

Aljoša je pak odlučio da smeta još danas, jer je platio noćenje, i to u našem hotelu.

Ustala sam kao prebijena iz kreveta i, prvo što sam uradila, pozvala sam majku. Kao i prethodnih par dana, naletela sam na ćorsokak - ne javlja se na telefon. Srce mi je sišlo u pete, razočarano.

Počela sam već da se brinem, ali, pošto nemam novca za kartu za Beograd, rekla sam Barbari da ode da je poseti, pa da mi javi kakva je situacija. Mada, već i sâma mogu da pretpostavim.

Utučeno sam se izvukla iz topline sopstvenog kreveta, vukući se ka toaletu.

Nakon što sam se pripremila za doručak, potišteno sam otvorila vrata, a pogled mi je pao pravo na kovertu koja je stajala ispred vrata od moje hotelske sobe.

Pogledala sam levo-desno, čisto iz opreznosti.

Unutar koverte je bila povratna avionska karta za Beograd.

Flashback
• Sinoć •

Dušan POV

Oči su joj se caklile od suza, dok su joj bore smejalice bile spuštene, odajući da je tužna.

,,A šta tebe muči, Princezo?"

Nisam mogao da se oduprem porivu da je dodirnem, te sam podigao njenu bradu prstom, pokušavajući da upijem u sopstevnoj memoriji svaku crtu lica.

Par sekundi smo se opijeno gledali, pa je u jednom momentu naglo trepnula, i kao oparena se odvojila od mene.

Ostatak šetnje proveden je u tišini.

Kad smo stigli do vrata njene sobe, karticom je otključala sobu i bacila pogled ka meni, ravnodušnim tonom rekavši:
,,Laku noć."

Klimnuo sam glavom, a već sledećeg momenta vazduh u prostoriji je postao hladniji, a izgubila se energija koju ona nosi sa sobom.

Nešto u meni je puklo i ja sam užurbano krenuo niz stepenice, siguran u svoje predstojeće postupke.

Izignorisao sam pola tima koji su me zaustavljali na hodniku, čak sam i Taru izignorisao, iako je ona nastavila da trči za mnom kao kuče.

A onda sam, u samom predsoblju hotela, našao osobu koju sam tražio.

Drugarica.

Smejala se, sedeći na kauču sa onim dečkom koji je zasmejavao i Krunu tokom utakmice. Vidim, ima dobar smisao za humor. Šaka mi se već skupila u pesnicu dok mi je u mislima navirala sveža uspomena, pa mi je ujedno iznova osvanuo u mozgu i poraz koji smo pretrpeli.

Tara me je non stop pratila, a to je počelo nenormalno da me guši.

,,Devojko, aj se otkači od mene. Treba mi prostor." proskitao sam, dok je ona nervozno izdahnula i doslovno sam mogao da osetim, iako je nisam gledao, da je zakolutala očima. Ali ipak je prestala da ide za mnom.

Tapnuo sam drugaricu po ramenu i okrenula se, iznenadivši se kad me je ugledala. Ućutao se i drug.

,,Dođi ovamo, moram nešto da te pitam."

Krenuli su oboje da ustaju i ja sam se namrštio na dečka, govoreći mu:
,,Komedijaš, nisam tebe pozvao."

Momak se vidno zaprepastio na ovaj nadimak, ali, pošto sam se već okrenuo i odvukao devojku, nije stigao ništa da odgovori.

,,Kakvi su ovo nadimci, je li? Ne možeš tako da se obraćaš prema mojim prijateljima." prasnula je brineta.

,,Smiri živce, nisam došao da se svađam."

Zauzela je ljutiti stav, kao moja majka kad me je grdila dok sam bio mlađi. Prekrštene ruke, jedna noga ispred druge, dignuta obrva.

,,Odmah ću preći na stvar. Zašto je Kruna plakala?"

Znalački me je pogledala, suzivši oči i stavivši ruku na bradu, dok me je proučavala.

Sekund posle - došla je do nekog svog zaključka:
,,O moj Bože! Pa tebi se Kruna sviđa!" ciknula je naglas, time privlačeći pažnju ostalih ljudi u predvorju.

,,Tiše malo, zabrinuće se ljudi. I ne, ne sviđa mi se." rekao sam, iako ni sâm sebi nisam zvučao ubedljivo.

Klimnula je glavom kao da joj je sve jasno, potpuno me prozrevši, kao da sam ogledalo. Sa blagim osmehom je govorila:
,,Nju ovih dana mnogo stvari muči. A i znam da bi me ubila da sazna da sam nekom ispričala njene lične informacije. Vrlo je privatna osoba, znaš."

Zakolutao sam očima i iznervirano rekao:
,,Daj bre, nismo više deca."

,,Neka obećanja se ne smeju prekršiti."

Već je krenula da mi se penje na živce, a dovoljno sam ljudi i stresa pretrpeo danas.
,,Dobro, znači, od tebe neću saznati. Idem onda dalje da ispitujem, pa pobogu, neko će valjda znati da mi kaže."

Već sam krenuo, uputivši se ka stepenicama, ali njen glas me je zaustavio:
,,Dobro, reći ću ti. Rođendan njenog oca je sutra, a ona ne može da ode da ga poseti."

,,Samo to je muči?" skoro sam se i nasmejao.

Drugarica je spustila pogled odmahujući glavom neodobravajuće:
,,Ali Dušane, njen otac je mrtav." krv mi se slila u pete ovom rečenicom.

,,A ona ove godine neće ni na groblje moći da ode, jer nije u Srbiji." dovršila je svoju konstataciju, pomalo tužno.

,,Sve mi je jasno." rekao sam, te se uputio ka izlazu iz hotela, pravac na aerodrom.

Ne znam ni zašto ovo radim.

Možda njena drugarica čak i ima pravo. Možda mi se stvarno dopada.

•

uživajte
xoxo,
smaragdna vila💋