Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Novi trag

Ujutru sam se probudila u hladnom znoju. Prvo sam pogledala nogu koju mi je Kendra isekla. Na njoj nije bilo krvi... Nije bilo čak ni ogrebotine. To je nemoguće... Nemoguće da sam sanjala. Osećala sam nož i osetila sam kada ga je prislonila uz moju nogu... Osetila sam bol. Strašno me je bolelo, a ja nisam mogla ni da vrisnem. Nisam mogla da se pomerim.

Izgleda da sam doživela paralizu sna. I to prvi put u životu. Mislila sam da ću umreti.

Još uvek ošamućena, ustala sam i otišla do kupatila. Kada sam se vratila, obukla sam se i spremila doručak.

Dok sam jela, pozvala sam Silviju.

"Halo?", rekla je Silvija pospano.

"Jesam li te probudila?", pitala sam.

"Ne", odgovorila je i zevnula. "Šta je bilo?"

"Sinoć sam doživela paralizu sna!"

Kao da se u sekundi probudila. "Ozbiljno? Ispričaj mi sve!"

To sam i uradila.

***

Kasnije tog dana sam otišla s Patrikom u kafić.

"Kako je Adrijana?", pitala sam ga i uzela gutljaj kafe koju sam naručila.

Uzdahnuo je. "Moram da priznam da je nisam video danas. Nije izašla iz sobe. Mada, čuo sam majku kako kaže da se nije uopšte budila." Izgledao je umorno. Zabrinuto. Drugačije.

"Patriče", rekla sam blago. "Jesi li dobro?"

Trepnuo je. "Je l' izgledam loše?"

"Ne", odmahnula sam glavom i uhvatila ga za ruku. "Izgledaš umorno. Samo sam..."

"Dobro sam", prekinuo me je. "Kad smo već kod toga, zašto mi nisi rekla za san od sinoć?"

Sad sam ja trepnula. "Kako ti to znaš?"

"Rekla mi je Silvija. E sad, bolje pitanje je: zašto mi ti nisi rekla?"

"Nisam htela da brineš. Mislim, to je samo glupi san, može svakom da se desi..."

"Znaš da nije tako", rekao je i ošinuo me pogledom.

"Pa moglo je! Moramo da razgovaramo s Brajanom."

"Zašto s njim?"

"Ne mogu s Ketrin", rekla sam.

"I šta ćeš da mu kažeš?", pitao je.

"Ne znam... Treba mi pomoć. Treba nam pomoć."

"Ne znam ni šta ćemo s Adrijanom..."

"Ne možemo sada o njoj da razmišljamo", rekla sam i zapitala se da li sam u pravu. "Prvo ću ja razgovarati s Rajanom. Posle ćemo videti."

***

Uveče sam pozvala Rajana.

"Rajane", rekla sam i sela na krevet dok mi je u krilu bio lap top. "Slušaj, imaš li još nešto što bi nam pomoglo kod duhova? Pošto egzorcizam nije delovao..."

"Znam, ali trebao sam da znam i da nam za pravi egzorcizam treba svešteno lice, a mi ga nismo imali. I nismo rekli Ketrin za to. Ja sam kriv i izvinjavam se. E sad, ne znam šta bi nam još pomoglo... Šta ste vi sve radili pre?"

Zamislila sam se dobro pre nego što sam odgovorila. "Hmm, kako ovo da ti kažem, a da bude najbezbolnije..? NIŠTA. Ništa nismo radili...."

"To otežava stvari."

"Pričaj mi o tome", frknula sam. "Ali, pre nije bilo ovako... Ne znam, bilo je drugačije, sada je strašnije..."

"Ovog puta je konačno." Uzdahnuo je, pa rekao: "Slušaj, javiću ti ako budem nešto saznao, a i pokušaću da pričam s Ketrin... Moram da idem sada, vidimo se."

"Ćao", rekla sam i spustila slušalicu.

Samo što sam spustila telefon na krevet, on je opet zazvonio, a sada je zvao Patrik.

"Šta je bilo?", pitala sam

"Sećaš li se one devojke koja je umrla one noći kada smo prizivali duhove?", pitao je a ja sam bila i više nego zbunjena. "Kada je Adrijana rekla 'Duše, daj nam neki znak', a onda je napolju udario auto neku devojku."

"Ne znam, sve mi je mutno..." Zatvorila sam čvrsto oči kako bih se prisetila.

"Saznao sam nešto u vezi nje", rekao je Patrik nestrpljivim tonom.

"Šta si saznao?", pitala sam, još uvek pokušavajući da se setim. Toliko toga se dogodilo od te večeri...Mnogo užasnih stvari...

A onda sam je se setila. Setila sam se njenog tela koje je beživotno ležalo na putu... I policije koja dolazi...

"Znaš li kako se ona zvala?"

"Kako bih znala?"

"Zvala se Moli. Moli Devilers."

__________________________________________________________________

Well, hello. :D

Nadam se da vam se sviđa i da nije mnogo dosadan...Komentarišite i kliknite VOTE xD

xoxo, Gossip girl