Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Bez srećnog kraja

Idemo opet. Kod Ketrin.

Stvarno se nadam da će nam bar malo pomoći. Bar malo.

Pošto ne znamo kako da pričamo o duhovima pred Nikolasom i Katarinom nismo im ni rekli da idemo. Bilo bi jako komplikovano.

I tako smo ja, Silvija, Adrijana i Patrik zaseli i krenuli kod Ketrin Vilson. Tačnije, Adrijana i Silvija jednim autom (Adrijana je dobila auto i ceo dan je skakala po kući) a ja i Patrik drugim.

Setila sam se kako smo ovako išli i pre dve godine s Norom. Mnogo mi nedostaje. Izgleda kao da se ništa nije promenilo. Ali, dođavola, jeste. Sve se promenilo.

Volela bih da sve bude kao pre. Da, kad dođem kući, zateknem Aleksa kako gleda utakmicu na nekom sportskom programu... I da vidim opet Noru i Nataliju zajedno... Volela bih da se moj stari život vrati. Tada sam bila srećna. Stvarno srećna.

Ne sviđa mi se ovo. Kao da mi je život crno-beo. Previše je tužno.

"Jesi li dobro?" pitao me je Patrik i vratio me u realnost. Tek sam sad primetila suze.

"Jesam... Razmišljala sam o našim životima pre svega ovoga..."

"Pre svega? Ne mogu ničega da se setim."

"Sećaš se kad sam pre dolazila kod Adrijane a ti si bio tu? Obožavao si da me nerviraš."

"I ti si mene nervirala. Nemaš pojma koliko sam bio zaljubljen u tebe."

"Stvarno? Sviđala sam ti se tada?"

"Dopadala si mi se oduvek, ali zaljubio sam se tek kad si napunila petnaest godina. Mada si bila premlada za mene."

"Nisam imala pojma... Znam samo da se Adrijana strašno nervirala kad bi te videla s nekom devojkom... Moram da priznam da ni meni nije bilo svejedno..."

Nasmejao se. "Smetalo ti je? Meni je smetalo kad bi Adrijana stalno pričala o tebi. Mrzeo bih to što ne mogu da budem s tobom stalno."

***

Pošto smo i mi i Silvija i Adrijana stigli u isto vreme ušli smo u kuću. Adrijana je javila Ketrin da dolazimo tako da smo bili očekivani gosti.

"Sedite", rekla je kućna pomoćnica.

Ušla je Ketrin. Nosila je crnu haljinu i osmehnula se kada nas je videla.

"O, bože", rekla je. "Otkad vas nisam videla."

Adrijana je ustala i zagrlila je. Ipak je ona najviše pričala i družila se s Ketrin.

Zatim se rukovala s Silvijom i Patrikom.

"Nina", pogledala me je. "Mogu li da te zagrlim?" pitala je

Klimnula sam glavom a ona me je povukla u zagrljaj. Izgledalo je kao da joj je baš žao.

Kada me je pustila sela je i pitala nas da li je tačno da su se duhovi vratili.

"Da", rekla sam. "Sada ih nijednom nisam videla ali sam čula glasove i par puta su pokušale da me...ubiju."

"Rekla sam vam pre da duhove nećete lako da oterate. Postoje razni napici, hrišćanski i paganski, kao što postoje i vradžbine ali to ništa nije sigurno."

"Probaćemo sve", rekla je Silvija

"Čekaj malo", rekao je Patrik. "Kako je moguće da ništa nije sigurno? Sigurno nismo prvi koji su ih prizvali, kako su se ostali spasili? Šta se njima desilo?"

"Hoćeš da znaš šta im se desilo?" pitala je Ketrin iznervirano. "Reći ću ti šta im se desilo: pre dve godine, bračni par iz San Franciska. Kuća progonjena duhovima. Završili su tako što se žena ubila u podrumu zato što je zatekla muža iseckanog na komadiće. To im se desilo. A znaš šta još? Pre pet godina je jedna devojka umrla iz totalno nepoznatih razloga. Srce joj je samo stalo. Nije moguće da neko tako umre. Onda je policija našla njen dnevnik. Pisala je da je stalno slušala glasove, da su je progonili, viđala je duhove. Više nije mogla da spava ni da jede."

Htela sam da se onesvestim.

"O, moj bože", rekla sam i progutala knedlu. Ogromnu.

"Izvini, Nina. Nisam htela da te uplašim." rekla je blago.

"Postoji li neki srećan kraj?" pitala je Silvija mršteći se.

"Retki su. Postoje, ali su retki."

Tras.

Neko je lupio vratima. Poskočila sam.

U prostoriju je ušao crnokosi visoki dečko.

"Brajane?" rekla sam i pogledala ga. Da, to je bio onaj isti dečko koji mi je pomogao kad sam izašla iz vode. Brajan.

"Nina?" upitao je i podigao obrvu. Ne mogu da verujem da se setio mog imena.

"O, bože."

"O, bože, upoznaj nas", prokomentarisala je Silvija

"Izvinite", promrmljala sam. "Adrijana, Patriče, Silvija: ovo je Brajan. Patriče, on mi je pomogao pošto sam upala u vodu."

"Kada si upala u vodu?" pitala je Silvija

"Objasniću ti kasnije", rekla sam

"Vi se znate", rekla je Ketrin

"Ovo mi je tetka", rekao je Brajan i pokazao na Ketrin. "Otkud da baš ovde naletim na tebe?"

"Ovde sam..poslovno", brzo sam odgovorila

"Poslovno? I ti loviš duhove?" pitao je kroz smeh

Kad bi samo znao.

"Svejedno, Brajane, šta hoćeš? Imam posla."

"Izvini tetka, morao sam da uzmem skejt."

"Pa ne vidim ga."

"Pa tek treba da odem po njega", rekao je i osmehnuo se.

"Oh, bože", uzdahnula je Ketrin. "Da li zn..."

Nisam čula ostatak rečenice. Zamračilo mi se sve i pala sam na pod.

----------------------------------

Nadam se da vam se sviđa. Sledeći nastavak ću objaviti u sredu ili četvrtak, pošto idem na ekskurziju :)

Komentarišite i kliknite VOTE

xoxo, Gossip girl