Jednom u životu

12.deo

„Gazda, imamo problem! Pojavio se neki muškarac, kažu učitelj...i kako bih rekao često je viđen u društvu vaše žene. Ne znam kako će situacija uticati na plemensko veće oni nemaju puno razumevanja za toliku slobodu..."-čovek je crveneo od nelagode prilično uplašen.

Prošle su godine od njenog odlaska ali nisu umanjile osećaj izdaje koju je osećao svakog minuta. Sve se vratilo kao zla kob ne dajući prostora za bilo kakvo opravdanje.

Jeste, bio je kriv...zaljubio se u devojku koja je živela pod staklenim zvonom. Da, volela ga je ali ta ljubav je bila kao iz holivdskih sapunica. Mlada i puna života na neki način još dete gledala je na život kroz ružičaste naočare. Vrlo brzo je shvatila da je on najveće razočarenje i ni blizu princa na belom konju. Prevideo je mogućnost da se stvari mogu iskomplikovati i da ona nije dovoljno zrela prihvatiti svu težinu i odgovornost sopstvenih i tuđih postupaka. Hana je definitivno bila rođena u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Suviše tanana, mažena i zaštićena ljubavlju porodice živela je život uspavane princeze. Na žalost nije uspeo, nije je na vreme zaštitio .Pogrešio je što nije rekao da ima amanet prema amidži i da je pitanje vremena kada će ga morati ispuniti.

Težak uzdah otkide se iz grudi, nervozno pređe rukom kroz kosu pokušavajući da sredi misli.

Verovao je da će se stvari nekako rešiti, možda vreme učini svoje i pojavi se neko drugi od poverenja i nasledi Hasan-agu. Zbog tih uverenja nije odustajao od Univerziteta, predano je učio za inžinjera nadajući se nekom dobrom poslu i svetloj budućnosti. U takvu priču se uklapala ona...život hiljadama kilometara udaljen od običaja i folklora njihovog naroda.

Iz misli ga trže zvono telefona. Nabra obrve i otvori vezu.

-Sine...halo...halo...ufff...

-Majko, čujem te! Reci! Nemam puno vremena!-nervozno prekide njeno glumatanje.

-Aman, aman...kako odgovaraš majci koja je sve dala...

-Znam, znam...sada trenutno nemam vremena za tužnu priču, u gužvi sam! Treba nešto?

-Htela sam znati da li si konačno odlučio, hoćeš li ostati uz porodicu i prihvatiti čast? –glas joj zazvuča oporo.

-Imam li izbora? Sve bih dao da mogu povući reč jer sebe nikada nisam video u ulozi veleposednika odgovornog za hiljade ljudi.

-Ne!...Grešiš!...Ti si rođen za gazdu...i sam Alah je tako odlučio kada je...

-Majko! Ni reči više...kako možeš biti toliko surova? Niko nije zaslužio tako tešku sudbinu a najmanje amidža! I da te podsetim...ni ja! –povisi ton nesvesno gužvajući naslon fotelje.

-Nemoj sinko...nisam mislila loše. Smiri se...i ja sam propatila zbog tebe i moje unučice! Svaki dan je spominjem u molitvama. Ko može više da voli od bake!-njen drhtav glas izazva još veći bes. Dobro je poznavao Mejru i njene sposobnosti kada se za nešto zakači.

-Molim te, moram prekinuti. Da, prihvatio sam...bićeš starmajka ili „aginica"...-prekide vezu i tupo se zagleda u dvorište. Zatečen sopstvenim odgovorom shvati da je teret koji vuče godinama sada jedini način da bude blizu nje. Sve ono što su prošli je trag nečeg što je ostalo u vazduhu da levitira prateći ih u stopu. Ni jedno nije otišlo, ni korak se pomerili, kao zamrznuti u vremenu čekali su da nestane usud uvereni da je to jedini spas. A opet u strahu da li je to stvarno ono što žele po cenu sopstvenih života.

Bilo je žena pre i posle nje. Neke samo iz besa, neke dovoljno privlačne za jednu noć a ostale suviše transparetne u svojim namerama...ni jedna sa filmom o holivudskoj ljubavi jer to ne plaća život na visokoj nozi.

Utiša zvono na telefonu izmučen mislima i obavezama. Noć je odavno prekrila površinu jezera ukrasivši je mesečinom. Obrisi oštrih vrhova brda zarili su se u mekoću tamnog letnjeg neba. Tišina je plovila prostorom i nekom čudnom snagom povuče ga u svežinu noći. Nasloni se na ogradu stapajući se sa tamom. Za trenutak oseti olakšanje još uvek nespreman za traženje rešenja.