Jednom u životu

4.deo

Do dana današnjeg nije uspela objasniti sebi kako se našla u njegovoj limuzini na putu za Urfu. Sati su prolazili kao minuti u neobaveznom razgovoru. Do ušiju se zaljubila u potpunog stranca negde na pola puta. Pričao je o sebi a zapravo ništa konkretno nije rekao...svaka izgovorena reč mogla se shvatiti na hiljadu načina.

Njegov otac se odselio sa porodicom iz Dijarbakira i otvorio automehaničarsku radnju. I ako je imao fakultetsku diplomu i bio drugi agin sin ljubav prema automobilima bila je jača od nekog kancelarijskog posla. Efendi Zafer po priči svog sina bio je pustolov i živeo u skladu sa svojim snovima. Nakon par godina dogurao je daleko, postao je jedan od retkih zastupnika stranih vozila u Turskoj. Bez ičije pomoći postao je jako bogat čovek. U rodno mesto su retko dolazili i to u posetu rođacima ili za praznike. Retko kada duže od nedelju dana i koji su na Merta ostavljali snažan utisak. Sviđao mu se grad, i bez lažne skromnosti osećaj moći jer je bio agin sinovac. Svi su mu se klanjali i želeli da ugode a i cure su bile prelepe. Dopadao mu se taj orjentalni romantizam vezano za žene koje znaju gde im je mesto, smerne i poslušne a najviše njihov poriv da na svakom koraku štite svoju porodicu. Gradske dame su sve više podsećale na „holivudske zvezde" i brzo gubile svoju draž.

Živela je kao u snu, opijena njegovom blizinom i ako je svo vreme bio uzdržan čak nezainteresovan...zbog toga se u sebi ljutila.

Na njega nije ostavila nikakav utisak za razliku od ostalih momaka koji su je saletali.

U jednom trenutku ponudio je da se zaustave na pumpi i osveže. Pristala je i odmah se pokajala, napolju je hladnoća preseče. Steže zube, drhtala je u letnjoj haljini.

„Ti drhtiš? – tiho izgovori i bez reči izvadi sako iz kola. Priđe i spusti meku tkaninu na njena ramena ne sluteći da joj kolena klecaju kada je osetila miris njegovog parfema.

Svratište pristojnog izgleda sa prigušenom svetlošću učini joj se kao palata iz bajki. Sela je na ponuđenu stolicu i klimnu smeteno glavom na njegov predlog da popiju čaj. Nervozno je stiskala ruke u pesnice pokušavajući da se vrati u normalu ali joj nije pomogao. Neobična boja njegovih očiju ispod gustih trepevica sve više je dovodila u stanje panike. Nikada do tad nije osetila takvu konfuziju osećanja, želela ga je dodirnuti a sledeće sekunde pobeći glavom bez obzira.

Bar da je uradila ovo drugo spasila bi sebe karastrofe koja je usledila. Nakon par sati putovanju je došao kraj. Parkirao se na stanici u Dijarbakiru na njeno insistiranje i ponudio da kupi kartu do Urfe. Razumeo je njen strah od roditelja i okoline, nikada ne bi mogla objasniti kako je sebi dozvolila putovanje sa nepoznatim muškarcem. Bila bi osramoćena. Pružio je ruku u znak pozdrava i sa osmehom na usnama ljubazno se zahvalio na društvu i isto tako ljubazno rekao.

-Hana, možda se nekada sretnemo...u svakom slučaju uživao sam!

Mislila je da će umreti, znao je njeno ime, znao za njenu ljubav prema porodici, poljima crnih ruža i po neku nebitnu sitnicu. Nije tražio broj telefona niti pitao gde živi u Urfi... po svemu sudeći njih dvoje su dva različita sveta i tako je najbolje za oboje. Mert Kazanli je neko ko zna šta hoće a to nije šiparica iz Anadolije. Nemoćna da skine pogled sa njegovog lica ostala je da stoji nepomično na peronu sve dok nije postao tačka na širokom putu.

Sledećeg jutra probudila se sa visokom temperaturom. Posledica „one" hladne noći.

Svaka kost je bolela a najviše srce.

Oštar bol sekao je svaki put kada bi pomislila na njega.

Majka se zabrinula jer je upadala u bunilo i prestravljena pozvala doktora. Jaka prehlada i mirovanje je nisu učinili srećnom, samoća joj nikako nije odgovarala...bar da je mogla otići u komšiluk do drugarice Gul i sve ispričati. Imala je potrebu sve izbaciti iz sebe, uveriti se da levitira u svetu obmane i vratiti se na pravi put.