Mi nemamo kraj

11. poglavlje

I baš u trenutku kad je odlučila da izdrži dan bez Ivan, srce joj je poskočilo,jer ga je ugledala na ulazu u šator, odmah iza mladenaca. 

Prišao je stolu i seo je pored Višnje, kao da je zakasnio koji minut. Sav bes zbog toga što ju je ostavio na cedilu naprosto je iscurio, a srce joj je podivljalo. Da bi prikrila radost, trudila se da navuče masku ravnodušnosti.

Dok je Ana izgovarala svoje preterano emotivne zavete, prošaputala je Ivanu na uvo:

- Zakasnio si.

Ivan nije skretao pogled sa mladenaca, a u tamnom odelu i beloj košulji izgledao je fenomenalno. Kosa mu je bila još pomalo vlažna, kao da se upravo istuširao.

- Ne, došao sam tačno na vreme.

- Mislila sam da si se vratio u Beograd.

Pogledao ju je osmehnuvši se.

- Samo zato što si mi rekla da odem?
Nećeš me se tako lako rešiti.

Šta je time hteo da kaže? Da želi da ostane sa njom ili samo želi da njegova reč bude poslednja?

Višnja je odsutno zurila preda se. Ana i Eva zračile su srećom, a ona je jedva čekala da Ivana odvuče u neki miran ugao i da popriča sa njim.

Bila je užasno napeta kad su iz šatora pošli u baštu. Tamo se točio šampanjac dok su u šatoru tekle pripreme za svečani ručak. Gudački kvartet svirao je klasičnu muziku. Ivan je sa svima razmenio po nekoliko rečenica, kao da je zaista Višnjin dečko i član porodice jednog slavljenika. Višnja to više nije mogla izdržati. Uhvatila je Ivana pod ruku i povukla ga je u miran ugao.

- Gde si bio čitavog jutra? - upitala ga je.

Očekivala je da će joj on objasniti da je rešavao Anine probleme da bi mu se ona zahvalila, ali samo je slegao ramenima otpivši gutalj šampanjca.

-Tu i tamo. Ranoranilac sam. Ti si spavala dubokim snom i pritom si hrkala.

Nasmejao se kad ga je udarila po ruci.

- Ja ne hrčem.

Nije želeo da priča o onome što je učinio. Zašto je spasao njenu sestru ako nije želeo da je zadivi? Bila je sasvim zbunjena.

Gledao ju je preko ivice čaše. Izgleda je divno u svilenoj haljini, dok joj je kosa u bogatim talasima padala po ramenima i želeo ju je više nego protekle noći. Zar je zaista mislio da će ga to proći?

Pogledala ga je u oči uzdahnuvši.

- Pomogao si Ani. Znam za pozajmicu, a mislila sam da ti ne pada na pamet da se uplićeš u probleme moje porodice.

Izbegavao je njen pogled trudeći se da zvuči ležerno.

- Pa kad si to predložila, razmišljao sam o nečem drugom. Možda mi je zasmetalo to što je Ana u nezgodnom trenutku uletela u sobu sa takvom vešću.

Primetio je da je pocrvenela.

-Ako misliš da ću odmah otići sa tobom u krevet zato što si pomogao mojoj sestri, prevario si se. - zajedljivo  je primetila.

Kao da bi to utolilo glad za njom...

- Da sam sa nekim hteo u krevet, ne bih pola noći proveo rešavajući Anine probleme, već bih nešto preduzeo u tom smislu.

Kad je tog jutro otišao kod Ane, hteo je samo da je posavetuje, ali shvativši razmere njenih dugova, Ivan je bio u iskušenju da se odmah vrati u Beograd. Ipak, pomisao na to da će Višnja tog dana sama morati da se izbori sa haosom, zadržala ga je.
Ova odluka govorila je o njemu nešto što ga je uplašilo, jer je to značilo da gaji osećanja prema Višnji. Osećanja, kojih nije bilo odkad se razišao sa Marijom.