Mi nemamo kraj

9. poglavlje

Negde usred noći kad je Ivan mislio da se ona neće vratiti, vrata su se tiho otvorila. Pošto su mu oči bile priviknute na mrak, razaznao je da Višnja lagano prilazi krevetu.

Odjednom je čuo prigušen vrisak, očito je udarila nogu. Sažalio se i uključio je stonu lampu pored sofe. Višnja je zatreptala. Na sebi je imala džemper preko majice, ali on nije pokrio njene noge i puls mu je ubrzao.

Uzdahnuvši, sela je na krevet. Lice joj je bilo bledo, s izraženim podočnjacima.

- Još si budan?

Uspravio se.

- Čekao sam te. Šta se desilo?

- Ana je popila svu kafu u hotelu - nasmejala se.

- Znači da je sad trezna?

Višnja je klimnula glavom.

- Kad je rekla da se venčanje otkazuje, prvo sam pomislila da se predomislila. Popila je mnogo šampanjca, a dešava se da se ljudi uplaše pred venčanje - uzdahnula je. - Da je bar o tome reč... muće je finansijski problemi - objasnila je. - Ako ubrzo ne dobije posao, moraće da najavi bankrot.

- Zar nisi rekla da kolekcionari plaćaju visoke iznose za njene skulpture? - upitao je. Osetio je umor. Bilo je dva sata noću, želeo je da spava, a ne da priča o Aninim finansijama.

- Jedan kolekcionar hteo je da kupi njegovu skulpturu za 50.000 evra, ali je u poslednjem trenutku odustao. Ana se ne razume u novac. Podigla je pozajmicu od banke i razbacivala se novcem. Danas su je pozvali iz banke, jer joj je račun u minusu...

- Zar joj Eva ne može pomoći? Mislio sam da njena porodica pliva u novcu.

Namrštila se.

- U tome je problem. Ana ne želi da Eva pomisli da se venčavaju radi novca i ne želi da je ona smatra gubitnicom. Ne možeš zamisliti šta bi to Ani značilo. Nikad nije zakazala u životu. Zato sad insistira na otkazivanju venčanja. Ali obećala mi je da neće preduzeti ništa ishitreno i da će prvo prespavati. Do jutra moram nešto smisliti.

Ivan je video koliko je zabrinuta. Kad je podigla glavu, u njenim se očima pojavio tračak nade.

- Treba joj  neko ko će je posavetovati - rekla je.

Želela je da Ivan pomogne njenoj sestri i ta neizrečena molba visila je u vazduhu.

- Hoćeš da razgovaram s njom? - ledeno je upitao Ivan. - Mislim da to nije dobra ideja. Trebalo bi da razgovara s Evom. Zar poenta braka nije baš u tome? Da budeš uz bračnog druga u teškim vremenima?

Skrenuo je pogled, jer nije mogao podneti razočaranje u njenim očima.

- Ako neko ne popriča s njom, neće biti venčanja, pa ni braka - odgovorila je očajno.

- Otkud ti ideja da baš ja treba da pričam s njom? Ne verujem da bi joj se svidelo da se stranac meša u njene stvari - usprotivio se.

- Stranac?

U njenim očima video je gorko razočaranje. Osetio je ubod u srce što ju je ostavio na cedilu. Potisnuo je kajanje. Njega se ne tiče njena porodica.

Ćutala je. Pošto ništa nije rekao, skočila je s kreveta.

- Razumela sam - rekla je uvređeno.

Zar je zbilja pomislila da bi se on zauzeo za njenu sestru samo zato što ju je poljubio? Da li je zaista mislila da je njega briga za nju i njenu porodicu? Mislila je da je ostao budan zato što je brinuo, a on je samo želeo da nastavi tamo gde ih je Ana prekinula.

- Nisi me čekao budan zato što si želeo da znaš šta se dešava i kako mi možeš pomoći, zar ne? Mislio si da ću se brzo rešiti Ane i da ćemo nas dvoje završiti u krevetu - zaključila je.