Pogrešan brak.

22

Dok se vozim u taksiju, gledam u prsten na svom prstu.
Gorko sam se nasmiješila jer sam se sjetila koliko smo bili sretni. I sve se promijenilo zbog moje krive odluke.

"Ako ne možeš sama odgajati dijete, možeš odustati." Savjetuje me prosjedi, stari taksista. Vidjela sam sažaljenje u njegovim očima.

Ispričala sam dio priče, tako da samo zna da me otac moga djeteta ostavio.

Tanko sam mu se nasmiješila i pomilovala svoj stomak.

"Neću odustati nikada. Dijete nije krivo što mu je otac pokvaren"
Kažem taksisti.
On samo kimnu glavom.
Nismo nastavili dalji razgovor jer smo već stigli.

Platim mu i izađem.
Čekala sam Dylana da se vrati kući do noći. I opet je po starom kao na početku. Samo što sada ne dovodi nikoga.
Iako sam bila jako pospana, ipak sam se prisilila ga čekati.  
Držala sam sliku ultrazvuka u rukama. Gledala u to malo čudo i zahvalila se Bogu sto mi ga je podario .
Htjela sam ga pokazati Dylanu, znam da će ga odmah prihvatiti kao svoje dijete, jer sam već bila trudna kada sam otišla kod Nikolasa.
Ali on treba da mi vjeruje i bez dokaza.
Zato će još malo čekati.

Vratila sam sliku u tašnu kad su se vrata kuće otvorila.
Znala sam da je on. Ovaj put nije bio pijan, ali umor mu se vidio.

"Jesi li jeo?" Pitala sam.

"Da. Išao sam na većeru." Rekao je hladno dok je zurio u mene.
Kao da traži neki odgovor.

"Dylan, pridruži mi se  sutra u trgovačkom centru, hoćeš?

"Zar je tako teško odabrati odjeću za dijete? Tvoje dijete."

Moje dijete ?
Požalit ćeš.

"Dylan, vrijeme je da naša borba prestane. Dosta je. Povrijeđuješ me."

Nije progovorio.
Nisam vidjela nikakvu promjenu u njegovu izrazu.
Okrenuo se od mene i olabavio kravatu. Popeo se stepenicama i ušao u našu sobu.
Spavali smo jedno pored drugo, ali okrenuti svako na svoju stranu.
Nisam više mogla izdržati pa sam se okrenula prema njemu i zagrlila ga oko struka. Prislonila sam lice na njegova leđa.

"Zašto me tjeraš da trpim ovo?" prošaptala sam.

Opet je samo šutio. Ali se nije opirao.

Odjednom sam osjetila da bih mogla nešto pojesti.
Možda jabuku ?
Jabuku namazanu kečapom ?
I upravo shvatam koliko su trudničke želje čudne.
Nevoljko ga pustim iz zagrljaja i siđem u kuhinju,  da nešto pojedem ali imali smo samo kečep.

Otišla sam gore i prodrmala ga za rame.
Bio je zaspao
"Dylan, pođi sa mnom da kupiš jabuke."

"Šta te je spopalo ?
Umoran sam." U glasu mu se osjećala ogorčenost.

"Dylan, trebam te."

" I ja sam tebe trebao, ali si me ostavila."

"Dylan, molim te."

Nisam dobila nikakvu reakciju od njega.
Nastavio je spavati.
Ustao sam s kreveta ušla u auto i otišla kupit sebi sve što mi se jede. Našla sam i sladoled od jagode pa sam i njega kupila.

"Gdje si bila?!" Dylan je vikao na mene kad me vidio kako ulazim.

"U trgovinu. Kupila sam sladoled i jabuke.." Rekla sam i podignula plastične vrećice koje sam nosila.

Prešao je rukom preko lica. Nasmiješila sam se kad sam primijetila zabrinutost na njegovom licu.

"Ipak ti je stalo do mene."

"Jebote. Što to govoriš?"

Bocnula sam ga u bok.
"Jesmo li sada dobro?" Nasmijem se.

Zgrabio je moju ruku i povukao je u stranu toliko jako da me zabolilo.
A osmijeh mi je isčeznuo kad sam vidjela da mu je lice ozbiljno i hladno.