"STRONG"

"PART 11"

"Čemu buka?"-čula sam glas iza sebe.
Okrenula sam se.Bio je otac.
"Hazar,smiri se,ovim ništa nećeš postići,naškodićeš sebi"-dodao je otac mirno.
"To i hoću.Kako možete biti tako mirni,ljudi Doruk je poginuo kako mozete"-vikala sam po kući.
Suze su se slijevale niz moje lice.
Istrčala sam iz kuće,i žuro izlazim na ulicu.Vjetar je nosio moju kosu.Potrcala sam prema...njemu....groblju.
Ubrzo sam se našla tamo.
Polahko sam prilazila grobu.Sad sam bila tu,a evo me i opet.Fališ mi.
"Da si samo tu"-govorila sam kroz plač.Sad si gore na nebu...Doruk,sve je ovo premalo za kraj."-rekla sam sad jecajući.Stavila sam ruke na lice te sjela pored groba.Bilo je malo trave tu,uhvatila sam je jednom rukom jače nego ikad išta.Zažmirila sam,suze su lile,a ruka ispoljavala bjes na travi.
Odjednom osjetila sam nečiju ruku na svojoj kako je odvaja od zemlje.
Okrenula sam se i vidjela Zayna.
Zadnji put smo se čuli kad sam rekla da idem.
Ustala sam i sad sam isperd njeg.
Gledala sam ga, ne mogu vjerovati on je tu.
"Za.."-prekinuo me..Zagrlio me jako.Projecala sam u zagrljaju.Rukama je stezao moja leđa.
"Šš,bit će sve dobro"-rekao je tiho.Prelazeci rukom preko mojih leđa.
"Neće,nikad,neće bit dobro"-rekla sam jecajucu u zagrljaju.
"Dođi"-rekao je te me poveo do klupice.Sjeli smo,čvrsto me zagrlio jednom rukom oko leđa.
"Još ne vjerujem,sve očekujem da će doći,da će me zagrliti,reći da sam mu falilaa,da će se smijat,zezat me.Prvi put sam došla a da on nije na ulazu kuće i da se ne dere.Falit će mi,ono njegovo vikanje poslje kupanja,ono da je najljepši.Falit će mi on."-rekla sam kroz jecaj..
"Ovo se nije dogdilo,ja sanjam,Zayn reci da sanjam"-rekla sam gledajući njeg.
Samo me jako zagrlio,moja glava se našla na njegovom ramenu.
*****
"Dobro došao"-čujem tetin glas dok silazim niz ogromne stepenice.Cjelu noć nisam spavala,a i kako bi.
Sišla sam u pidžami šlapama za stol.
Ubrzo su se svi našli za ogromnim stolom.Ovo boliiii,srce mi se cjepa.
Tu je i on,uff.
"Sjedni tu"-pokazala je teta na Do..Dorukovu stolicu.
Prišao je i pošao sjesti.
"Neee"-viknula sam te ustala sa stolice.
Svii su me gledali čudno.
"Sjedni na moju ja svakako ne mogu jesti"-rekla sam te se odmakla od stola.
"Haz,moraš jesti razboljet ćeš se"-rekla je mama zabrinuto.
"Nisam te sreće"-rekla sam tiho te otrčala na sprat.Zastala sam na stepencu jednom od sto njih koji su vodili na veliki sprat.
"NIKAD NIKO NEĆE SJESTI TU.JASNO?"-vikala sam.Uputila sam se prema spratu,našla sam se na ogrmnom hodinku koji je vodio u bezbroj soba.
Krenula sam prema sobi,ali prmjetila sam da su vrata od Dorukove sobe oškrinuta.
Prišla sam polahko i otvorila ih.
Emir je sjedio na krevetu i obgrlio je jastuk.Glava mu je bila spuštena na jastuku čula sam jecaj.
Prišla sam i sjela do njeg.Podigao je glavu i gledao je neku tačku u zidu.
"Ostalo je ovo,samo ovo od njeg"-rekao je pokazujući glavom po sobi.
Oči su mu bile od suza,tek je ustao dalo se primjetiti zbog pidžame.
"I on u našim srcima"-rekla sam sa suzama u očima.
"Mi ovo nikad nećemo preboljeti,nikad"-rekao je dok su suze lile niz njegove obraze.
Pogledao me je,i onda iz sve snage zagrlio,trebalo mi je ovo kao i njemu.
Moje suze su se slijevale niz obraze i zaustavile na njegovom ramenu.
Nismo mogli tješit jedno drugo jer nemamo snage.Bila sam okrenuta licem prema stolu,na kojem su se nalazile Dorukove sveske,pisma,leci,olovke,mobitel i još po nešto.
Donijeli su telefon,jučer sam ga ostavila na stolu kad sam izjurila iz kuće.
Ustala sam obrisala suze i prišla stolu,Emir se uputio prozoru,gledao je u nebo tiho pričajući nešto sa suzama u očima.
Uzela sam telefon i upalila ga.
Na pozadini je bila slika na natpisom "ima jedan svijet".Ima i na tom svijetu si ti,pomislila sam u sebi.Ne znam koji me vrag natjerao da uđem u poruke ali htjela sam da znam gdje je išao toliko brzinom na tom motoru.Bila je zadnja poruka od Bariša,poslao je prije tačno tri dana kada je poginuo.
Otvorila sam pisalo je:"Požuri,ako ne stigneš na vrijeme mogla bi nastradati".
Šta je ovo?Pomislih.
"Emir"-zovnula sam ga na što se on trgnuo iz razmišljanja i došao do mene.
"Hm"-rekao je brisajući suze.
"Vidi"-rekla sam te mu pokazala poruku.
"Što je ovo?Bariš mu je poslao poruku na dan kad je poginuo?"-rekao je izbezumljenim licem.
"Moramo ga nazvati,da vidimo koje to bio u nevolji"-rekla sam sa već stečenom tugom u glasu.
"Naravbo,ali kasnije ni on nije sad dobro.Ponaša se čudno."-dodao je te spustio telefon na stol.Vratio je jastuk na njegovo mjesto.
"Doći ćemo opet,brate"-rekao je tiho.Izašli smo iz sobe te zatvorili vrata.
"Opet si vikala dolje,štaa se desilo"-pitao je tužnim glasom dok smo silazili niz veliko stepenište.
"Hm,Orhan je pošao sjesti na Do..."-stala sam.
"Stolicu"-rekla sam brzo.
"Huh,ovo će biti težak život"-reče te siđo smo niz stepenište, uputili smo se ostalim ukućanima koju su doručkovali.Pardon niko nije doručkovao.
Uzela sam strinu za rame i čvrsto stislaa,izgubila je sina.Izvan sebe je teblete ne pomažu,bojim se da ne poludi.
Svojom rukom je uhvatila moju jako te je poljubila.
"Ti si jedino što me podjeseća na njeg"-reče tiho dok su suze tekle kao potok nakon poplave.
Zagrlila sam je jako.Uzela sam je pod ruku i dovela do dnevne.Sjele smo na sofu.U mislima mi je on i ona poruka.Ko je u nevolji dovraga?Mislila sam.
TV je bio upaljen.Ko ga je upalio?Vrištala sam u sebi.
"Danas je sahranjen sin poznatog odvjetika Kenana Sandžaktara,Doruk Sandzaktar.21-nogodišnjak je u 14:30 u ponedjeljak zbog velike brzine udario u kamnion.Izviđači su na licu mjesta ustanovili smrt.Pokazujemo vam vjesti na licu mjesta koje su snimile naše kamere nakon smrti."-rekla je gospođa na TV.Prikazali su snimak gdje je poginuo.Prikazali su i njeg krvavog,na kratko te motor i kamion,bilo je milion ljudi oko njeg,policija,hitna,doktori.......
Ugasila sam TV.Pogledala sam strinu grčila se u suzama.Prišla sam i zagrlila je.
*****
"Samo je bila šala,nisam znao da će se sve ovo ovako završit"-rekao je plačući.
"Ubio si ga,lažima i šalom"-rekla sam vikajući.
"Nis...."
"Prekini,lagao si mu da sam u nevolji,da sam oteta.Što si očekivao?Da će sjedit kod kuće?"-derala sam.
Svi su se okupili,gledajući čudno u nas.
"KAKO SI MOGAO?KAKO?BARIŠ?MAJMUNE,ON JE MRTAV ZBOG TVOJE ŠALE!MRTAV JE"-derao se Yavuz kuća je odzvanjala.Emir je pao na koljena,gledavši neku tačku na podu.Samo plakao,nije progovarao.
I ja sam sjela ja pod,stavila sam ruke na lice jecajući.Mama mi je pršla i zagrlila.
Ustala sam iz svog bjesa mu prišla i pukla šamar.Uhvatila sam mu grubo bradu te rekla.....

NASTAVAK TU.NE ZNAM KAD ĆE SLJEDEĆI IMAM OBAVEZA,ALI BIT ĆE.

hvala onim koji čitaju.