Jasson P.OV.
Sedimo u jednom od mojih kafića. Gledao sam dok su raspakivali robu. Pokušavao sam da se koncentrišem ali nisam mogao
Taj jedan trenutak kad me je pogledala u oči, kao da je za tu sekundu ušla u moju dušu. Ne znam ni sebi kako da objasnim taj osećaj.
Nikad nisam voleo da me neko gleda direktno u oči, sem ako ga prvi ne pogledam. Ali ona, mogla bi uvek da me gleda.
"Dobro ste šefe?"
Podigao sam glavu i pogledao u Lukasa
"Da"
"Sigurno? Deluješ izgubljeno"
"Tako se i osećam"
Zatvorio sam oči i mogao da osetim njen drhtaj tela. Njene ruke kako mi diraju lice. Njene oči pune straha, nisam želeo da je dovedem do toga.
To mi je bila namera ali kad sam je video, nisam mogao. Nisam znao kako
Uzeo sam telefon i pozvao je, prekinula je poziv.
Moram da je vidim. Ustao sam i pokupio ključeve sa stola.
Brzim korakom sam krenuo prema kolima. Ne znam šta radim, ni šta hoću.
Dao sam gas i preticao sve ispred sebe. Nisam napuštao njen grad. Nešto mi nije dalo
Ubrzo sam se našao ispred njene zgrade. Pozvao sam je još jednom ali je opet prekinula.
Izašao sam iz kola i krenuo prema zgradi. Vrata su bila otvorena. Trčao sam uz stepenice da što pre stignem.
Pozvonio sam na vrata, niko nije otvarao.
Sigurno nije ni sama, okrenuo sam se i krenuo da idem kad su se vrata otvorila
Stajala je tamo, bila je sva naduvena. Par pramenova su joj padala preko lica
Krenula je da zatvori vrata ali sam je zaustavio. Nije bila dovoljno jaka. Gurnuo sam vrata i ušao unutra.
Izgledala je izgubljeno, nije me pogledala samo je prošla pored mene. Pratio sam je do kuhinje.
Stan je bio u haosu. Kao da je neko razbacivao stvari. Dve prazne flaše vina stajale su na stolu
"Pila si?" Pitao sam je
Nije ništa rekla, uzela je čašu i krenula da popije šta je ostalo. Uzeo sam joj čašu iz ruku pre nego što je stigla da popije.
Pogledala me je na trenutak i odmah skrenula pogled. Oči su joj bile crvene od plakanja
Približio sam joj se ali se ona odmah udaljila.
"Reci nešto, nemoj samo ćutati" tiho sam joj rekao
Tišina je vladala stanom, uhvatio sam je za ruku. Nije reagovala, nije me čak ni pogledala
"Una"
"Šta hoćeš?" Konačno je progovorila
"Da li si dobro?"
Konačno je skrenula pogled sa čaše na stolu i pogledala me. Pogled joj je bio oštriji, njene oči kao da su mi uzimale dušu
"Zašto te zanima" rekla je besno
Izvukla je svoju ruku i krenula da ide u drugu prostoriju. Pratio sam je u svakom koraku.
"Brinem se" stao sam iza nje.
Mogao sam da osetim njeno teško disanje
"Ako si došao ovde da me lažeš, odlazi odmah"
YOU ARE READING
Moj zaštitnik
Teen Fiction"Ko si ti?" Uspaničeno sam govorila dok sam gledala čoveka u mojoj dnevoj sobi. "Una, pravilno sam rekao? Zašto se praviš glupa" rekao je malim osmehom "Još me i vređaš u mojoj kući?! Izlazi napolje ili zovem policiju!" "Zašto tako pričaš" "Pomešao...
