"A kada bele i crne figurice otpočnu igru, samo jedan može da pobedi."
Olivia i Dzejs, dve suprotnosti koje pomeraju figurice svog zivota.
Ona bezi na Balkan, dalje od pretecih poruka i tajni.
On ce uraditi sve da sazna ko je njegova tajanstvena s...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
-"How do you mean you can't locate a number ?! (Kako to mislite ne mozete da locirate broj ?!)", povikala je, razocarano gledajući u inspektora Cassia. Kancelarija je odisala napetošću i nemirom, iako je svetla siva nijansa zidova, miris lavande, kao i starinski ukrasni nameštaj činio sve da izgled prostorije ostavlja utisak mirne, privatne sobice policijskog radnika. Engleski način uredjivanja mogao se svugde primetiti, od hrastovog ormana do kesica čaja poredjanih na polici. Cuvene slike su se sve do jedne nizale na zidovima, a knjige, poput "the woman in the window" od A.J.Fina, i misteriozni romani Agate Kristi i Hellen Oyeyemi ostavljali su izgled privatne biblioteke.
"I'm sorry, miss, but that's not possible. Apparently the phone with this card is broken. (Zao mi je, gospodjice, ali to nije moguce. Ocigledno je telefon sa ovom karticom polomljen.)" Naravno. Kako to nije mogla da predvidi? Ona, Olivia Sandreson, devojka koja je gledala na milijarde kriminalnih filmova, ne zna nista o najnovijem načinju opsedanja ljudi, preko interneta.
-"Of course. What do you think? (Naravno. Sta Vi mislite?)" Slegao je ramenima, i dalje u strahu da pogleda u njene bistre oči boje ponoćne livade. Svi u gradu su znali da je porodica Sandreson ona kojoj ne treba stajati na crtu, iako je najmladja naslednica zelela sve osim takvom ugleda. Ponekad je dobro da vas se ljudi boje, ali ne do te granice da vas saputanja i okolisanja prate na svakom koraku, kao senka bez granica.
"Honestly... (Iskreno...)", počeo je, "I think you are little overracting. Maybe it's all a coincidence? people get tattoos, it is the twenty-first century! (Mislim da preterano reagujete. Mozda je sve slucajnost? Ljudi se tetoviraju, dvadeset i prvi vek je!)" Odsutno je klimnula glavom i zahvalila se, a zatim izjurila iz kancelarija. Sisla je niz stepenice ne objašnjavajući se čuvaru i prošla kroz dvokrilna vrata. Ljudi su je pratili pogledom, ali lično je nije bilo briga. Ponovo je na sebe stavila masku ledene kraljice bez osećaja. Osećala se tako paranoično, zar je moguce da obicna poruka zadrma celu izgradjenu kulu samopouzdanja?
Telefon joj je opet zavibrirao u dzepu, samo sto je ovaj put oklevala pre nego što ga je izvukla. Jednom nogom je vec posla unazad ka stanici, ali nije mogla da se odupre i bacila je pogled na ikonicu. I see you want to find me, well, i have some tips for you. Butteffly. (Vidim da želiš da me nadjes, pa, imam neke savete za tebe.)
Duboko je uzdahnula, razuzdana izmedju osecanja. U isto vreme je zelela da ode do stanice, ali i da ga saslusa. Znala je da je prva opcija tacna, ali sledeca poruka joj je zagolicala mastu i ponos.
I suggest you listen to me, I want to help you, and I know that you also want Inspector Cassie to survive;) Come to Avenia 5, be there at exactly 12. I'm expecting you. (Predlazem ti da me poslusas, zelim da ti pomognem, a znam da i ti zelis da inspektor Cassie prezivi ;) Dodji do Avenie 5, budi tu tacno u 12, ocekujem te.)
Zar su reci potrebne? Zar uopste treba objasnjavati njen bes i strah, ali i odlucnost da sazna sve sto moze? Mogu samo da kazem da je Olivia narednih 10 minuta trcala stazom, sve dok nije stigla do suncem okupane Avenie 5. Zgrade su se po obicaju redjale po asfaltu, a suvo drvo je zaklanjalo sunce, te su njene oci bile primorane da se naviknu na slabu svetlost. Stala je na šaht, proklinjujuci ga sebi u bradu, jer je glasno zveckanje odjenkulo kao zvuk pistolja. Cekaj malo... Kao zvuk pistolja?
-"Hello, little butterfly! (Zdravo, mali leptiru!)
***
Probudila se na nečemu svilenom. Glava joj je pucala, ali je ipak pogledala oko sebe i shvatila da se nalazi u svom krevetu. Secanja su joj polako navirala, od Avenie do pucnja. Razogracila je oci i pogledala oko sebe, ali nije imala ni trag krvi na svom telu. Jos jednom se pregledala na ogledalu, ali ni jedna posekotina, ni jedna modrica, nista. Osecala se kao uspavana lepotica, koja spava godinama i godinama. Datum je prikazivao da je sve u redu sa njom. Spavala je jedan dan, ali i dalje nije mogla da razume kako je zavrsila tu.
Osim ako...
Osim ako njen napadac, leptir, zna sve o njoj. Zna i gde zivi, sta radi, pa i cak zna koje su njene omiljene papuce koje je ostavio pored kreveta!
Dobila je napad suza, tresla se i plakala. Kao ogoljeni labud, ruzno pace, tako se osecala. Nedostajao joj je stari zivot i skoro zaboravljeni osecaj sigurnosti dok ste u majcinom zagrljaju. -"If he knows where I live, I gotta get out of here! (Ako on zna gde živim, moram da pobegnem odavde!)", rekla je sama sebi i uzela telefon sa noćnog stočića. Ništa više nije isto. Cak ni Olivia, koja je poslednji minut svesti ulozila na rezevrisanje karte. Uspešno ste zakazali kartu za let Los Angeles-Srbija!, pojavilo se na ekranu, pre nego što je utonula u svet nesvesti.
Evo ga nastavak, konacno! Pronasla sam vremena da objavim, hvala svima koji citaju. Evo ponovo da pomenem takmicenje kod Nacimen98, ako zelite da dovedete čitaoce i prilagodite vašu priču, procitajte moj novi post, i obratite joj se u DM! (Nacimen98 na wattpadu, @price_by_naci96, na instagramu)mentn a user
