"A kada bele i crne figurice otpočnu igru, samo jedan može da pobedi."
Olivia i Dzejs, dve suprotnosti koje pomeraju figurice svog zivota.
Ona bezi na Balkan, dalje od pretecih poruka i tajni.
On ce uraditi sve da sazna ko je njegova tajanstvena s...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
U najmanjoj sobi u niskoj, bež kućici jedino što se čulo jeste crvkut ptica i usporeno disanje devojčice. U njenim rukama se nalazila knjiga, a slova su prosto letela ispred njenih očiju, i terala je da pravi sliku u glavi. Nije preskakala nijednu reč, nijedan zarez ili tačku. Kao što, u životu, ne smemo da preskoimo ni jedan dogadjaj ili karakter.
A onda se desilo. Ono što je Olivia sanjala i decenijama kasnije.
Neki tih zvuk se sve više povećavao i remetio tišinu. Kao zvuk mašine za šišanje. Devojčica je bila prinudjena da se iz svog sveta vrati u realnost. Sitnim koracima je izašla iz sobe, usput pitajući mamu kako se provela.
Neko jeste stajao tamo, muška osoba. Ali nije ni malo ličila na njenog oca. Imao je široka ramena i mišićave ruke. Stajao je uzdignuto, kao vojnik. Na glavi je imao kapuljaču, stoga mu se lice nije videlo. Medjutim, Oliviu to nimalo nije zanimalo. Uletela je u sobu i poslušala prvi nagon- da se sakrije.
Uvukla se ispod kreveta i pokušavala da smiri ludačke otkucaje srca, dok je slusala otvaranje vrata svuda po kuci. Volela bi da može da kaže da njeni roditelji nemaju neprijatelje, ali to ne bi bila istina. Ljudi tokom života stiču sebi neprijatelje, nekada i bez razloga.
Koraci su bili sve bliži i bliži. Uprkos njenim željama, osoba je ušla u sobu.
"Znam da si tu, Marija, čujem ti disanje", rekao je. Olivia se ispod kreveta namrštila. Nije razumela šta čovek priča, to definitivno nije engleski.
Njegove crne, kožne čizme su škriputale po parketu, polako se kretavši.
Pokušala je da zadrži dah, ali bezuspešno. Ostalo joj je samo da se nada da će muškarac odustati.
Koraci su se odaljavali. Hvala Bogu.
Nekoliko sekundi kasnije lice je iskrsnulo ispod kreveta. Lice koje će Olivia nastaviti da vidi gde god da se okrene, u snu ili javi. Te crne, prazne oči. Taj ožiljak koji se prodiže duž nosa i ugla usne. A tada, te oči su bile ispunjene pukim iznenadjenjem. Nevericom.
Da je neko drugi tada bio tu, to lice bi za Oli buduće bilo definicija reči: strah. Ne strah od osobe, već šta bi ta osoba mogla da joj uradi. Strah od nepoznatog.
U njegovoj glavi je bilo samo pitanje: "Ko je ona?".
Izbezumljeno je gledala u veliki nož koji je napadač držao.
Neki bi rekli da joj je Bog uslušio želje. Neko bi rekao da nije bilo razloga za njen strah. A neko bi rekao da se čuda dogadjaju.
Otišao je. Tek tako. Okrenuo se na peti i potrčao, kao da su veprovi za njim. A ona je ostala da vrišti, sve dok joj glas nije pukao.
Duboko je udahnula. "Sigurno je pogrešio kuću", zakljucila je, i dalje se tresući.
Nekoliko minuta kasnije, kroz prozor je mogla videti islikanog velikog leptira, na zadnjoj strani kuće...
