"A kada bele i crne figurice otpočnu igru, samo jedan može da pobedi."
Olivia i Dzejs, dve suprotnosti koje pomeraju figurice svog zivota.
Ona bezi na Balkan, dalje od pretecih poruka i tajni.
On ce uraditi sve da sazna ko je njegova tajanstvena s...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Da li su oni Oliviu lagali o tome ko su oni bili? Ili je Olivia sebe lagala o tome ko su oni bili?
Poverenje se gradi, ili bar tako kažu. Ali poverenje ponekad samo dobijemo, cim otvorimo oči i ugledamo nekoga. Iako, da bi verovali nekome, moramo da se potrudimo, jedna mala laž može strušiti svo izgradjeno poverenje. Zato su laži najveći manipulatori, oružje koje neko može koristiti protiv nas.
Mada nije sve tako lako. Ne možeš za istinu upitati osobu koja je umrla.
Ona se nije osećala dobro. Ni malo. Talas tuge, besa, i razočaranosti se uporno mešao u njenim grudima. Vid joj je bio zamagljen suzama, te je bila prinudjena da dokumenta ostavi po strani. Neki od papira su odveć bili mokri, a neki, ne pročitani, su čamili u uglu. Cak ni ime Marija ne bi bilo toliko strašno, koliko je poreklo tog imena. Njena majka je rodjena na Balkanu, ili bar dokumenti tako kažu.
Zašto bi neko svoje dete lagao o svom imenu i životu? Sta ako je sve oko nje samo laž? Zamišljala je kako se svet, kao od kartona, malo po malo ruši.
Nije se javljala na telefone, ili otvarala vrata zabrinutim komšijama. Pipa je uzela slobodne dane pre nesreće, a Olivia je odbila da se ona vrati na posao. Treba joj neko vreme u samoći. Drugi su mislili da je to zbog nesreće, ali ona lično nije ni razumela sebe. Kao da uporno izbegava sivi oblak koji se nagomilava oko nje i čini sve teškim i nedostižnim.
Izdaja boli. Ona je sebe u početku zavaravala pričama o tome da je njena majka sve uradila da bi nju zašititila, ali opet, ko to gatantuje?
Jedini dokument koji je pronašla o svom ocu bio je bračni ugovor. Možda ni on nije znao o istini koja se krije iza lepog lica Isabelle Buldanov? Uvek je, kao mlad, pričao da je njena majka najbolja osoba koju je svet mogao video. Da li je lagao?
Nije imala koga da pita. Bilo joj je mrsko da ode na sahranu svojih premimulih roditelja. Nije želela da pokvari sliku o njima, sada, kada ih više nema. Ali morala je da otkrije istinu, a ne da je zataškava i pravi se da se ništa nije desilo.
Posle sahrane je planirala da zapita Edvarda da li je znao, ili je ta velika tajna ostala sakrivena i duboko čuvana u sefu, kao biser u školjki..
Dva sata kasnije je sedela u velikom autu, dok je vetar milovao njeno čisto lice. Crna haljina je svojim izgledom poručivala da je skupocena i stara, ali i korišćena samo u tužnim prilikama.
Pored svega, Olivia nije zažalila nijedan dan u svom životu. Loši dani su tu da nas nauče i pokažu nam pravi put, dok oni dobri zadovoljavaju našu prirodu.
Konačno su stali ispred velikog groblja, lepo uredjenog. Jedina mana bila je ta što je previše suza proliveno po njemu, previše govora izrečeno i srca slomljeno.
Vozač joj je otvorio vrata i ispratio je do crne kapije sa orlom na vrhu. Nekoliko uplakanih žena sa maramicom, i ozbiljnih gospodina su stajali u redu i očekivali početak sahrane. Kao i uvek, govori su bili isti, sa nekim malim izmenama. Olivia je poželela da može da vrišti, ali umesto toga je mirno stajala i stisnutih usta posmatrala sve te ljude. Edvardova ruka je počivala na njenom ramenu, ali nije je tešila. Naprotiv, stvarala joj je nelagodu. Osećala se zarobljeno medju duhovima i svojim demonima.
