Koliko bih voleo da dani sa Edenom traju večno. Ili da ih je bilo barem malo više. Taj dečkić nam je ušao u živote i zavoleli smo ga. Poput pravog sina nam je. I kako sada da se odvojimo od njega i predamo ga drugim ljudima? Kako će on drugog čoveka zvati ''tata'' i drugu ženu ''mama''? Neće moći.
Navikao se na nas. Veruje u to da smo mu mi roditelji. Prihvatio nas je kao takve i nas dvoje smo tu ulogu. Možda je naša jedina greška što smo počeli da se ponašamo kao da smo mi usvojitelji. Ili je naša greška ta što smo ga previše zavoleli i dopustili mu da nam se uvuče u srca.
Kao da moje srce nije bilo dovoljno raspadnuto jer smo ga odveli. Kao da nisam bio dovoljno slomljen. Samo mi je još trebalo i da nju ugledam sa drugim i da se u potpunosti slomim.
Harry Styles.
U sekundi moje lice postaje mokro. Osećam da mi se srce raspada na milion komadića. Znala sam da će se ovo dogoditi i nisam sebi dozvoljavala da mislim uopšte o tome. Ali zar ovako brzo? Ne, ne želim. Ne može.
,,Ne...''-izustim tiho. ,,Reci mi da nije istina...''-moj glas se slomi isto kao i ja u suzama. On se iste sekunde spusti sa fotelje na pod i jako me privuče sebi. Slamam se. Ovo je jako teško.
,,Kako da uradimo to? Kako da ga predamo drugim ljudima?''-on pita, ali možda više onako za sebe. Glas mu je tako lomljiv. Rekla bih da plače.
,,Ne mogu da ga pustim, Čupavi.''-šapnem. Taj dečko je postao deo mene i deo mog života. Ne mogu da se odvojim od njega. ,,Ne želim...''
,,Ni ja, jedina moja. Ni ja. Ne znam kako ću podneti to. Kako da mu kažemo?''-sada sam sigurna. On plače. Moj Čupavi se slama zajedno sa mnom. Ovo je tako bolno.
,,Kako će on to podneti, Čupavi?''-pitam kada se uspravim. Gledam ga, ali njegov lik mi je mutan zbog suza. ,,Razboleće se. A oni ko zna da li će znati šta da rade.''-kažem. Ne mogu to da dopustim. ,,Ne možemo da ga damo, Čupavi. Ne možemo. On mora ostati sa nama.''
,,Ne može, srećo. Već je usvojen. Sva procedura je završena. On je sada.. dete tih ljudi.''-kaže i brizne u plač. Moj Čupavi plače i to dodatno otežava mom srcu. Imam osećaj da će da prepukne.
Pomerim se i jako ga zagrlim. Plačemo oboje. On plače kao beba i lomi svaki deo mene. Duša me boli dok ga slušam i dok mislim na ono što sledi. Kako je moguće da sam se toliko vezala za jedno dete? Ja i dete? Ta dva do skoro nikako nisu išla zajedno, a sada ne mogu da se pomirim sa činjenicom da će nas rastaviti.
Ne znam koliko smo dugo sedeli na podu i plakali i tešili jedno drugo. Napolju je pao mrak već. Kada smo se konačno pribrali i koliko toliko došli sebi, nekako smo oboje samo otišli u sobu. Umalo nisam ponovo briznula u plač kada sam videla svog nestaška kako mirno i bezbrižno spava.
Sutra u ovo vreme neće više biti sa nama. Spavaće u drugoj sobi, biće sa drugim ljudima. Srce me ponovo boli zbog toga.
Kada Čupavi i ja legnemo, on me samo jako uhvati i približi sebi. U ovom trenutku smo tu jedno za drugo i tako mora ostati. Jedno drugom smo sada jedina podrška. Ovo će biti tešak period za nas.
***
Sve vreme tokom vožnje do sirotišta gde ćemo.. ostaviti Edena, moje srce je tuklo tako jako, penjalo mi se u grlo. Trudila sam se da ne zaplačem zbog malog. Ne znam kako ću mu objasniti ovo. Ne znam jesam li sposobna za to.
Kada stignemo, Čupavi parkira, ali ni jedno od nas se ne usuđuje da otvori vrata. Dišem i pokušavam da se priberem, da ostanem jaka. Ali je teško. Jebeno mnogo je teško!
,,Hajde, mila.''-osetim njegov stisak na ruci. Ne pogledam ga, samo otvorim vrata i jedva se nateram da izađem. Čupavi iz gepeka izvadi kofer u kom su Edenove stvari i igračke. Otvorim Edenu vrata i odmah ga uzmem u svoje ruke. Želim d aga nosim i grlim koliko god mogu. Ne znam da ću ikada više i zbog toga moje srce sve više tone.
,,Mama, zašto smo ovde?''-Eden me tiho pita. ,,Ne volim ovo mesto.''-kaže i još jače me stegne svojim malenim rukama oko vrata. Ne odgovorim ništa. Jednostavno ne znam šta da kažem.
Pre nego što dođemo do zgrade, vidim da se vrata otvore i da iza njih stoji Smith. Osmeh joj je na licu i dođe mi da je udarim u facu zbog toga. Međutim, kada priđem, vidim da je to onaj nervozan smešak. U stvari, njoj uopšte nije do smeha. Ovo je onaj lažan.
,,Dobar dan, Stephanie. Zdravo, Harry.''-ona kaže kada uđemo unutra. Pozdravimo je oboje i onda se njen pogled zaustavi na Edena. On nju čak i ne vidi, glava mu je zagnjurena u moju kosu i vrat i jednostavno me ne pušta. ,,Pođite za mnom.''-kaže i oboje krenemo za njom.
Moje noge se tresu kada uđemo u njenu kancelariju. Dvoje mladih ljudi sedi i kada nas ugleda, odmah ustanu. Strašna muka mi pripadne jer znam da će za nekoliko minuta moja bebica otići sa njima.
,,Harry, Stephanie, ovo su Henry i Kourtney.''-direktorka Smith kaže i nas dvoje se preko volje rukujemo sa njima. U vazduhu se oseća tenzija. Mislim da svakog trena mogu da puknem i zaplačem jako, da uništim sve što mi se nađe pod rukom.
,,Ovaj...''-oglasim se. ,,Mogu li da razgovaram nasamo sa Edenom na tren?''-pitam tiho. Čupavi me gleda jako ozbiljno, a direktorka Smith kao da je neodlučna.
,,Pretpostavljam da bi to bilo u redu.''-ona kaže dok gleda u ono dvoje. Oni se slože.
,,Vraćamo se za minut.''-kažem i zajedno sa Edenom izađem iz njene kancelarije. Udaljim se par koraka i spustim Edena dole. Čučnem ispred njega dok me gleda zbunjeno i tako nevino svojim krupnim okicama.
,,Mama... Zašto smo ovde?''-ponovi pitanje od malopre i moje srce ponovo potone.
,,Srećo... Video si onog čoveka i njegovu ženu malopre?''-pitam i on klimne glavom. ,,Ti ćeš sada poći sa njima.''-kažem i on proizvede neki uplašen zvuk.
,,Ne, mama!''-cikne i u sekundi me zgrabi tako što obmota svoje ruke oko mog vrata. Prihvatim njegov zagrljaj. Kako da ga odvojim od sebe?
,,Moraš, mili moj. Ne možeš nazad sa mnom i Harryem.''-kažem i on se odvoji od mene.
,,Zašto, mama?''-pita sa suzama u očima. Kako da moje srce posle ovoga ostane celo? Ne može. Raspada se. Kida se.
,,Jednostavno je tako, lepi. Oni su tvoji novi mama i tata.''-kažem i moj glas se slomi pri izgovaranju tih reči. Zaplačem, a kada me vidi i on. Ponovo me zagrli jako dok tiho jeca. Nisam smela da se slomim sada, nisam.
Sama pomisao da ga možda više nikada neću videti čini da me celo telo boli. Duša, srce, pluća. Sve me boli, sve se kida. Moj dečkić će ovo zaboraviti, prihvatiće ono dvoje kao svoje nove roditelje, živeće lepo sa njima. A ja ću ostati sa slomljenim srcem.
,,Mišiću.''-čujem njegov glas, ali nemam snage da se okrenem. I da pustim svog dečaka. I dalje plačem, ne obazirem se na njegovu ruku koja je na mom ramenu. Pokušava da nas odvoji, ali ja tog dečka ne mogu da pustim. Ne mogu. ,,Srećo, molim te. On mora da ide.''-kaže tiho kada čučne pored nas. Čujem da Eden još jače zajeca.
,,Ne, mama...''-šapuće u moje uvo. Osetim jak stisak na ruci i u sledećoj sekudni je moj dečko odvojen on mene. Čupavi ga podiže, a ja ostajem da sedim na podu u suzama.
,,Drugar, obećaj mi nešto.''-čujem Čupavaog. ,,Budi dobar, važi? Lepo se ponašaj.''-kaže. ,,I još nešto. Nemoj da nas zaboraviš, maleni.''-kaže glasom punim bola. Ne znam šta se dešava, ali čujem da Eden počinje jače da plače. Prekrivam uši rukama. Ne mogu to da slušam.
Polako, sve više i više se njegov plač utišava, ali moj postaje glasniji. Odveli su ga. Moj dečkić je otišao.
***
Tableta koju su mi dali u sirotištu počela je da deluje. Moje telo se umirilo, suze su nestale. Čupavi nas vozi nazad kući. Tišina koja vlada u autu me ubija, ali isto tako mi i prija. Nedostaje mi onaj dečiji glasić koji čujem svaki put iza sebe kada smo u autu.
Sada jedino što čujem jeste zvuk motora i trubljenje automobila. Čupavi ne govori, ne pušta mizuiku. Jednostvno, neko mrtvilo je između nas.
Kada stignemo, oboje bez reči izađemo iz auta. Napravim pola koraka ka zadnjim vratima, ali onda se setim... Navika. Navika koje ću morati da se otarasim. Okrenem se i uđem u zgradu. Čupavi je sve vreme iza mene.
Uđemo u stan i kada se izujem, odmah odem u svoju sobu. Njegov krevet je i dalje tu, kao i par igračaka. Uzmem jednog medu u ruke i sa njim legnem na krevet.
,,Mišiću, jesi li dobro?''-njegov glas me trza. Nisam osetila kada je došao do mene.
,,Mhm. Moram malo da odspavam...''-prošapućem. On me poljubi u čelo, ali i dalje ostane pored mene.
,,Pogledaj me samo na čas, molim te.''-kaže i ja otvorim oči i pogledam ga. ,,Moralo je ovako da bude. Biće njemu dobro. Mali je, zaboraviće nas i prihvatiće one ljude kao svoje roditelje.''-kaže.
,,Harry, ne...''-počnem i suze se ponovo jave. Srce ponovo počne da tuguje i traži moj dečkića.
,,Nemoj, ljubavi. Hoću da ti kažem da će njemu biti dobro. A mi ćemo preboleti ovo. Nije mu se ništa strašno dogodilo, samo je morao da ode od nas.''-kaže. Ne znam da li pokušava da me uteši, ali ovim što je do sada rekao, definitivno ne uspeva. Samo mi je još gore...
,,Čupavi, to je ono što me boli...''-zaplačem. On stavi ruku na moj obraz i palcem počinje da briše moje suze.
,,I mene, srećo. Ali proći će. Imaćemo mi našu decu. Videćeš da će ti oni popuniti tu prazninu koju osećaš.''-kaže. Njegove reči me ovaj put malo uteše. Ali samo malo i samo na trenutak.
,,Ali ja hoću mog malenog.''-prošapućem.
,,Znam, jedina. I ja želim da je on pored nas. Ali ne može. On sada ima novu porodicu. Možda ih zavoli više nego nas.''-kaže i moje srce se ljuti na njega. Kako može to da mi kaže? Boli me... On je moj dečkić.
Još više se rasplačem na to. Čupavi mi neko vreme briše suze i ne govori ništa. Valjda i sam shvata da mi ne pomaže baš. Cenim to što se trudi. Ali ponekad jednostavno je i samo tišina dovoljna da se koliko toliko umirim.
,,Spavaš li?''-šapne tiho, jako tiho. Jedva da ga i čujem. A možda je to jer polako tonem u san. Samo klimam glavom. Osećam da me ljubi u čelo, pokriva, a onda i zatvara vrata sobe.
***
Nisam dugo spavala. Tablete su trebale da me umire i nateraju da spavam dugačko, ali opet nisam mogla. Probudila sam se svega dva sata kasnije. Podne je.
Kada izađem iz sobe, osetim miris nekog prženog mesa. Gladna sam, ali osećam da ću se, ako bilo šta pojedem, ispovraćati. Muka mi je i gladna sam u isto vreme. Čisto sranje.
,,Hej, ti.''-on kaže kada me primeti u kuhinji. ,,Jesi li barem malo bolje sada?''-pita i ja klimnem glavom. Uopšte nisam bolje. Glava me i dalje boli i užasan osećaj imam u stomaku.
Ali ne želim da ga brinem. I onako sam 100% sigurna da zna da lažem. Svejedno se smeši i odlučuje na varijantu u kojoj će se praviti da mi veruje.
,,Jesi li gladna?''-pita.
,,Ne baš.''-prošapućem promuklim glasom. ,,Ne znam da li da jedem uopšte. Muka mi je, ali sam pomalo i gladna.''-objasnim.
,,Poješćeš nešto malo. Skuvao sam povrće i ispržio meso bez ulja. Neće ti biti muka ako malo pojedeš.''-kaže. Samo slegnem ramenima i naslonim se na kuhinjski deo. On ostavi ono što radi i obriše ruke pre nego što stane ispred mene i privuče me sebi u zagrljaj.
,,Osećam se grozno, Čupavi...''-prošapućem. Kao da sam sopstveno dete dala na usvajanje. ,,Kao da sam odbacila deo sebe.''-kažem i osetim njegove ruke čvršće oko sebe.
,,Nemoj, srećo. Znaš da je moralo tako da bude. Mi smo mu bili samo hranitelji. Naša je greška što smo dozvolili da nam toliko uđe u živote. I što smo ga toliko zavoleli.''-kaže. U pravu je. Previše smo se vezali za njega.
,,Ali kako da ostanemo ravnodušni pred njim? On je najslađe dete koje sam u životu videla. On je u stvari prvo dete zbog kog sam počela da volim decu.''-kažem i osetim njegov blagi smeh. Nasmejem se i sama tiho, ali kada se odvojim od njega kako bih ga videla, ponovo se rastužim. ,,Kako ću bez njega, Čupavi?''-šapnem tužno. Suza nema. Jedino što osećam je praznina.
,,Ne znam, malena. Nekako ćemo da izguramo ovo.''-kaže i jako udahne i izdahne. Pomeri se od mene malo i završi sa pripremanjem jela. Pomognem mu da postavimo sto.
Jelo koje je spremio je zaista bilo ukusno, ali opet nisam mnogo pojela. Jednostavno nemam apetita.
,,Želiš li da idemo negde?''-Čupavi pita kada se uputimo ka dnevnoj sobi.
,,Nisam raspoložena.''-kažem. Loše mi je i samo želim da sedim ovde.
,,Mišiću, ne možeš tako.''-kaže kada sedne pored mene. ,,Znaš da je ovo moralo da se dogodi. Mi smo bili tu samo da ga čuvamo dok ne nađe usvojitelje.''-kaže. Znam da je u pravu, ali to je činjenica sa kojom neću da se pomirim. Neću, ne mogu i ne želim.
,,Moglo je i drugačije da bude.''-kažem i konačno prebacim pogled na njega. ,,Mogli smo i mi da ga usvojimo.''-kažem i vidim da se njegove usne blago rašire.
,,Zar ne misliš da je to prevelik teret za nas?''-pita. Neću lagati. Njegov odgovor me malo razočara.
,,Zašto bi bio? Dokle god smo zajedno, možemo sve. Pa čak i da se brinemo o jednom detetu.''-kažem. On iskrivi usne u osmeh i primakne se meni te me povuče sebi u zagrljaj. Glava mi je na njegovim grudima i tačno mogu da čujem kako mu srce snažno lupa. Prelepa melodija.
,,Drago mi je što konačno veruješ u nas.''-kaže i gotovo da u mu glasu mogu osetiti olakšanje.
,,Pa zašto onda nismo mogli to da uradimo?''-prošapućem.
,,Ne znam, jedina. Nisam mogao ni da razmišljam o tome. Jedva sam te nagovorio da se brinemo o njemu na neko vreme.''-kaže. To je istina. Ali kada se moj stav o deci promenio, mogli smo nešto da učinimo.
,,Znam, Čupavi. Ali opet...''-zaustavljam se i samo uzdišem. Ne znam više, mozak mi ne radi.
,,Tada nisam ni znao da li će ovo između nas uspeti.''-kaže i neki bodež me pogodi ravno u srce. ,,Nisam znao šta osećaš prema meni. Nisam mogao da žurim i pitam te da usvojimo dete kada nisam ni znao možeš li da ostaneš uz mene.''-kaže. Njegove reči me pogode. Odvojim se od njega i uspravim.
,,Nisi verovao u nas?''-pitam. ,,Nisi verovao da ću te zavoleti?''
,,Ne. Verovao sam.. samo.. ne znam, dođavola. Delovalo mi je nestvarno da omekšam tvoje srce.''-kaže.
,,Ali opet jesi.''-uzvratim. Ukrao mi je srce. To ne krijem više.
,,I presrećan sam zobg toga. Ali opet moraš da shvatiš da ja moram da idem polako. Ne smem da žurim. Ne s tobom.''-kaže. Ne znam zašto, ali osećam kao da ne veruje u moju ljubav. I to me malo boli.
,,Onda nemoj. Samo polako.''-kažem ironično i odmah ustanem.
,,Mišiću?''-zove me iza mojih leđa. Ide za mnom dok se krećem ka sobi. ,,Šta je bilo?''-pita, ali se ne obazirem na njega. Uzimam torbu iz ormara i neki šorts i majicu. ,,Šta radiš to?''-pita kada me uhvati za nadlaktice i okrene ka sebi.
,,Možeš li da me pustiš?''-pitam jako mirnim tonom iako se iznutra raspadam.
,,Ne dok mi ne kažeš šta ti je.''-kaže.
,,Nije mi ništa!''-kažem mada me glas izdaje.
,,Nešto jeste i ne želim da skrivaš to od mene. Jel to zbog Edena?''-pita.
,,Problem je u tome što mi ne veruješ! Kažem da te volim, ali ti mi ne veruješ! Moraš da ideš polako da bi shvatio to! A onda dolazimo i do Edena. Ne želiš da ga usvojimo jer ne znaš hoćemo li uspeti nas dvoje!''-vičem na njega, glas preti da pukne, ali se držim. Sve iz sebe ću izbaciti na drugom mestu, neću kroz suze.
,,To je bilo pre...''-on počinje, ali se ja otrgnem od njega i vratim pakovanju opreme.
,,Mislila sam da sve ide dobro. Ne mogu da shvatim da sam sada ja ta koja sa sigurnošću može da tvrdi da ovo uspeva.''-kažem i ispravim se te se ponovo okrenem ka njemu. ,,U stvari, mislila sam da već jeste.''-kažem i tek onda vidim da mu nešto zatreperi u očima.
,,Nemoj tako. I ja...''
,,Samo ćuti.''-prekidam ga. Uzmem patike koje su pored kreveta i ubacim ih u torbu.
,,Gde ideš?''-pita kada krenem da izađem iz sobe.
,,Da se izduvam.''-kažem jednostavno. Zgrabim mobilni, ključeve i novčanik dok kraičkom oka primećujem da on seda na krevet i prekriva lice rukama.
U hodniku se obujem i napustim stan. Trenutno ne mogu da budem pored njega. Plašim se da možemo samo da pogoršamo ovo. A to ne želim. Ne znam sada ni da li želim da nastavim dalje.
Govorio je da mi veruje i da veruje da ćemo uspeti, a šta sada? Kada se to konačno dogodilo, on kao da se distancira i pokušava da ne ide napred. Ne mogu da poverujem u to. Ne želim u stvari. Jer boli.
Kada stignem u onu salu, na trenutak se zapitam kako ću ući, ali se setim da imam rezervni ključ. Njime otključam metalna vrata i uđem u prostoriju. Unutra je hladnije nego napolju i to mi naježi kožu. Upalim svetlo i odmah krenem ka klupici pored ringa.
Ne idem u svlačionicu jer sam sama ovde. Skinem sve sa sebe tako da ostanem samo u gaćicama. Obučem top za treniranje, majicu i šorts. Obujem i patike i krenem sa zagrevanjem.
Dok radim vežbe, koncentrišem se samo na to, misli mi ne idu dalje iz ove sale. Ali opet u meni radi neki bes i nešto mi se kuva u grudima. Samo par minuta trčim na traci koju smo iz Liamovog stana doneli ovde. Sve moje spravice smo preneli ovde jer Liamu ne trebaju, a ja nisam želela da tamo skupljaju prašinu.
Kada završim sa zagrevanjem, sa police uzmem rukavice i krenem ka vrećama. Pokalo krenem sa udarcima dok ne zagrejem lepo ruke. U međuvremenu, misli počnu da se vraćaju na treninge sa Čupavim. One pred borbu.
Svakog trenutka se sećam. I ne samo toga. Film se vraća uopšteno na sve što smo radili. Na sve što smo zajedno isprobali, sve što smo rekli, na svaku našu raspravu, svađu, šalu. Sve.
Moje ruke su jako udarale da to čak nisam ni shvatila dok nisu suze počele da mi klize niz obraze i dok se nisam vratila u vreme i prostor u kom sam. Samo sam skinula rukavice, bacila ih na pod, a onda se i sama spustila.
Postala sam prava plačljivica. Ranije sam sve zadržavala za sebe. Hah.. ranije čak nisam ni znala šta je plač jer nisam ni volela. Ali sada kada volim.. čoveče. Ljubav boli. Isto koliko je lepa i puna lepih osećaja, toliko je i bolna.
,,Stephanie?''-nečiji glas me trza i ja vrisnem. ,,Oh, izvini.''-plavokosi dečko kaže kada ga pogledam.
,,Luke?''
,,Ja sam.''-kaže dok mi se približava. ,,Jesi okej? Šta je bilo?''-pita kada čučne pored mene. ,,Šta se dogodilo? Gde je Styles?''-pita i ja samo odmahnem glavom.
,,Nije ovde.''-šapnem.
,,Znam da nije moja stvar, ali.. jeste li se posvađali?''-pita. ,,Ne moraš da odgovoriš. Želim da ti pomognem. Samo.. ne znam ni sam kako.''-kaže.
,,Nešto smo se zakačili, nije ni bitno. Hvala ti.''-kažem. Dečko me ne poznaje, a želi da pomogne i to cenim kod njega. Jedina stavar je ta što ga ne poznajem da bih mogla da mu se otvorim sada.
,,Jesi li trenirala?''-pita kada baci pogled na rukavice koje sam skinula.
,,Aha.''-odgovorim kratko. Obrišem svoje lice i dohvatim rukavice. Uspravim se, a i on sa mnom.
,,Mogu li i ja sa tobom?''-pita. Hm.. što da ne?
,,Uzmi rukavice.''-kažem.
,,Fokusere ću. Udaraćeš u njih dok se ja ne zagrejem, a onda ćemo lepo jedan na jedan, može?''-pita dok se kreće ka policama.
,,Važi se.''-odgovaram. On uzima jednoručne fokusere koje stavlja na ruke, a rukavice baca u ring. Ja sam već u njemu, čekam ga.
,,Hajde. Da te vidim.''-nasmeje se. Poskakuće par puta i ispruži fokusere ka meni. Polako krećem da ih udaram sama, a onda on kreće njima ka meni. Radim odbranu, pa napad i tako u krug.
,,Odkud ti ovde uopšte?''-pitam i udarim levom rukom u fokuser.
,,Živim preko puta pa sam.. video sa prozora auto i pomislio da je Harry sa tobom. Juče smo trebali da imamo trening, ali on nije došao.''-kaže. Grudi me zabole kada se setim šta je razlog tome. Direktorka Smith je javila da su pronašli usvojitelja i ni jedno od nas dvoje se nije ni setilo treninga.
,,Žao mi je.''-kažem kroz izdah. ,,Dogodilo se nešto zbog čega nismo bili u stanju da o bilo čemu razmišljamo.''-kažem kada napravim pauzu, ali odmah nakon toga nastavim.
,,Nadam se da je sada sve u redu.''-on kaže. Iako sam fokusirana na udarce, vidim da mu je izraz lica sažaljevajuć i ozbiljan.
,,Biće.''-kažem. Bar se nadam... Nastavim sa udarcima sve dok se Luke ne zagreje. Onda zameni rukavice i borba između nas dvoje počne.
Ne znam šta je to sa momcima, ali uvek me puštaju. To što sam žensko ne znači da ne znam da uradim. Kad god sam trenirala sa Čupavim uvek me je puštao da ga udarim. Isto radi i Luke.
,,Luke, napadni me! Znam da se odbranim.''-kažem dok mi ruke stoje u početnom položaju. On se nasmeje.
,,Pa napadam te.''-kaže i ja prevrnem očima.
,,Napadni me kao da sam muško.''-kažem.
,,Steph, ne mogu da...''
,,Napadni me!''-povičem. On samo uzdahne pre nego što se pripremi. Radi to kao da hoće da predvidim svaki njegov pokret i tako ga sprečim da me udari. Čak i bez toga mogu. Dovoljno sam treninga prešla da bih stigla do tog nivoa.
Na kraju mi prilazi i zamahuje ruku ka meni, ali se sagunjem i izbegavam udarac. Osmeh mi se pojavljuje na licu dok se ispravljam. On sada kreće da me šutne, ali postavljam ruku i sprečavam ga. Dok je još uvek na jednoj nozi, iskorišćavam priliku i udaram ga u rame.
On gubi ravnotežu i pada unazad, ali me drugom nogom sapliće dok pada tako da i sama letim ka njemu. Jedino što čujem je svoj vrisak i to pre nego što padamo na pod. A onda i bolan jauk proizveden od oboje.
,,Moj lakat!''-požalim se. Ruka mi trni!
,,Moje dupe!''-on zakuka i uspe da me nasmeje. Ležim preko njega tako da naša tela obrazuju slovo ''x''. Ispustim bolan izdah pre nego što se oslonim na nepovređenu ruku i uspravim u sedeći položaj. I on se podigne.
,,Dobro si?''-pitam i on klimne glavom, ali mi njegov izraz lica govori drugačije. ,,Ti?''-pita.
,,Biću dobro.''-kažem kada pokušam da okrenem ruku kako bih videla svoj lakat. Ali tek onda shvatam da je to nemoguće. Kao da je bitno...
,,Okreni šake ka sebi i podigni ruke da ti vidim lakat.''-kaže i na sekundu se namrštim, ali ga poslušam. Dodirne mi i jedan i drugi lakat. Ali me zaboli dok mi dodiruje levi, onaj povređeni. ,,Ništa nije naduveno za sada. Nadam se da neće ni biti.''-kaže.
,,Pa ako se nije odmah nadulo, kako će kasnije?''-pitam dok psuštam ruke dole.
,,Moguće je. Obično prođe po par sati. Povrediš lakat, bude ti koliko-toliko dobro i radiš sve normalno, ali posle nekoliko sati osetiš bol i vidiš da je naduven. Dešava se. Ako je distorzija ili neko blago uganuće.''-objašnjava. Vau, to nisam znala.
,,Kako ti to znaš?''-pitam.
,,Volim anatomiju čoveka, posebno ortopediju.''-kaže kroz osmeh. Huh. Ne deluje mi kao neko ko voli medicinu i štrebanje. Mada.. što se kaže: ne sudi knjizi po koricama.
,,Studiraš to ili...?''-pitam, a on odmahuje glavom.
,,Ne. Voleo bih, ali moji nemaju para za školovanje. A ja sam bio lenj da se još malo pomučim da naučim dobro za ispit. Malo mi je falilo da upadnem na budžet.''-kaže.
,,Pa probaj ponovo ove godine. Počni da učiš.''-kažem. Hah, slušaj mene. Ja sam našla da mu delim savete o fakultetu.
,,Već sam počeo. Ozbiljno radim na tome još od prošle godine. Uspeću ove, skoro sam siguran u to.''-kaže. Sviđa mi se njegova samouverenost. To je dobro. Znači da neće dozvoliti nikada da ga neko pogazi ili omalovažava.
,,Onda mogu samo da ti poželim sreću.''-kažem.
,,Hvala.''-nasmeši se.
,,Ne znam za tebe, ali ja nisam sposobna da nastavim.''-kažem i on klimne glavom.
,,Ja jesam. Ali moje dupe nije.''-kaže i oboje se nasmejemo. Sviđa mi se to što mi sa njim nije neugodno. Jer ponekad kada sam sa osobama koje ne poznajem dovoljno, zna da bude.
,,Moram da se presvučem.''-kažem. Uzemem par sekundi pre nego što nateram sebe da ustanem. Učini i on isto.
,,Jesi li gladna?''-pita i na trenutak skupim obrve ka njemu.
,,Zašto?''-pitam i provučem se između konopaca.
,,Jer ja jesam. Možemo negde na picu ili nešto tako ako želiš?''-predloži.
,,Mogla bih nešto da pojedem.''-kažem. Zaista malo sam ručala, a i sada sam potrošila dosta kalorija.
,,Odlično. Hajde presvuci se pa da idemo.''-kaže.
,,Znaš li da voziš?''-pitam.
,,Ou.. ne još.''-kaže. On je prvo muško koje je punoletno, a ne zna da vozi.
,,Ja ne mogu da vozim posle treninga.''-kažem. Obično su mi ruke pod ''stresom'' ako mogu tako da kažem, i nemam baš kontrolu nad volanom. A isto je i sa nogama. Drhte mi posle aktivnosti. To i objasnim Lukeu i on kaže da će naručiti picu. Pozove me kod njega, ali odbijem da odem.
,,Ne želim da te dovodim u neprijatnu situaciju sa Harryem.''-kažem. Znam da bi bio ljut kada bi čuo da sam bila kod drugog dečka kući. U redu bi bilo da su u pitanju Louis, Niall ili Zayn. Ali Luke.. nisam baš sigurna.
,,U redu je. Onda ću naručiti da donesu do ovde.''-on kaže i ja klimnem. Pokupim svoje stvari i odem do svlačionice. Dok se presvaličim, čujem da Luke objašnjava kako da stigne dostavljač do ove sale. Ja sada parvim zabunu, ali šta da radim? Bolje i to nego da dolazim u konflikt sa Čupavim.
,,Naručio si?'-pitam kada izađem. Okrene se ka meni i klimne glavom.
,,Mhm. Malo sam se namučio dok sam objasnio kako da dođu dovde.''-kaže praveći neku grimasu.
,,Čula sam to.''-kažem i oboje se nasmejemo.
Dok čekamo picu, on mi priča o tome kako je upoznao Harrya i kakav je na početku bio. Činio se kao mračan i strašan tip, bio je povučen jedno vreme. A onda je kupio onaj podrum i pretvorio ga u salu za treniranje.
Luke je sasvim slučajno naleteo na Čupavog dok je ovaj sam sređivao prostoriju i ponudio mu pomoć. Tako su nekako počeli da se druže. Umesto novca kojim bi trebao da plati Lukea, Čupavi mu je poudio časove boksa.
Ne znam kako, ali ubrzo su krenuli da se skupljaju klinci iz kraja tu oko zgrade gde ih je Luke podučavao onim što je Čupavi njega. Ali je onda Čupavi to video i ponudio im svima besplatno treniranje. Naravno, prvo su morali da zaluže to.
,,Ko god bi došao, Styles bi mu rekao da zaveže jezik, načulji uši i 500 puta udari vreću. Ako to uradi, moći će da trenira.''-on kaže. Mali osmeh mi igra na licu dok zamišljam tu sliku.
,,A šta je sa košarkom? Ranije je držao i te treninge.''-kažem. Sada ne drži.
,,Drugi deo sale se nalazi iza onih vrata.''-kaže kada pokaže na jedna vrata desno od nas. ,,Jedan koš se nalazi samo. Uvek je tamo bilo manje dece nego ovde.''-kaže.
,,Jel neko od njih prešao na boks?''-pitam.
,,Većina. Ostali su odustali. A mislim da Styles razmišlja o prodaji tog dela. Neki čovek se raspitivao o tome pre par dana i razgovarao sa njim. Na poslednjem treningu je to bilo reko bih.''-kaže. O tome ne znam ništa. Moguće da je to bila nedelja. Tada nisam došla na trening.
Naš razgovor prekine otvaranje vrata. Dostavljač pice uđe unutra i Luke ga izgleda poznaje. A njihov razgovor to samo i potvrdi. Osim pice, taj dečko je doneo i dve limenke piva. Luke mu se zahvali i plati.
On bukvalno dotrči do mene i sedne na pod. Jambo pica je vruća, ali ni jedno od nas ne čeka da se ohladi, već navaljujemo. Hladno pivo daje kontrast u mojim ustima i donekle rashlađuje.
Kada pojedemo sve i ispričamo se o skroz nebitnim stvarima poput fakulteta ili srednje škole, žurkama, momcima i devojkama, oboje ustanemo i krenemo ka vratima.
,,Hvala ti što si me trpeo danas.''-kažem. Ostao je pored mene dok sam plakala, trenirao sa mnom i učinio da na par sati odlutam od svojih misli.
,,Nema problema.''-namigne mi. Oboje se nasmejemo.
Izađemo napolje i ja zaključam vrata. Kada dođemo do mog auta, ostavim torbu na suvozačevo mesto. Zastanem jer mi on zatvara prolaz. Koliko podignem glavu ka njemu, vidim da se približava i ne sitžem ni da reagujem, a njegove usne su već na mojima.
,,Baš lepo!''-o moj Bože. Harry...
~~~Huhuh, eto ga. Hmmm, šta sada? Da kažem, mislim. Ne znam. Jedino da vas zamolim da mi ostavite vote i kom haha:D Čujemo se na stranici:**~~~