- Da draga? – javim se na telefon, uključim spikerfon i ostavim ga na lavabo.
- Gde si ti Isače? Kasniš pola sata – Aleksandra sikće na mene.
- Tu sam, bio je zastoj u saobraćaju ali stižem za desetak minuta – skinem krvavu košulju i bacim je u kantu za smeće.
- Najmlađe dete nam kreće na fakultet i bolje bi ti bilo da se stvoriš ovde.
- Idem smiri se – pustim vodu da operem ruke.
- Čekamo te.
- U redu – prekinem vezu i obrišem ruke. Pronađem čistu košulju i obučem je.
Mina danas odlazi na fakultet i Aleksandra je spremila gala ručak pre nego što je pošalje od kuće. Prebacivaće mi ceo dan što kasnim. Sredim se na brzinu i izađem iz kupatila.
- Kući i žurimo – kažem Peđi.
- Da gospodine.
Stigli smo kući za manje od deset minuta. Tu je puno omladine, naša deca, buka, smeh...
Spazim Aleksandru i krenem ka njoj.
- Draga – poljubim je u vrat.
- Kasniš – mršti se na mene.
- Izvini.
- Tata kasniš – Mina je dotrčala do mene i poljubila me.
- Izvini dušo, išao sam da ti uzmem poklon – dao saj joj ogrlicu koju je Vuk juče kupio za nju.
- Prelepa je, hvala ti.
- Nema na čemu.
Otišla je da se pohvali prijateljicama a Aleksandra me ponovo izrebrila.
- Muljatoru.
- Snađi se pa živi.
Od naše troje dece Mina je najslobodnija sa mnom, Mateja je kao ja, povučen je i ozbiljan, otvoren je samo sa Aalksandrom, Ivan je veoma vredan a Mina... pa ona je Aleksandrina lutka, totalno je razmazila. Sve u svemu deca su porasla i sama kroje svoje puteve, bio je izazov odgajati ih ali ne žalim se, uglavnom zato što je Aleksandra odradila najveći deo posla. Još godinu-dve i planiram da se povučem iz posla i posvetim samo ženi. Napokon ćemo biti sami.
Nakon gala zabave ili ručka svi su se razišli. Mateja i Ivan su odvezli Minu na fakultet jer nije in da je voze roditelji, Aleksandra je plakala ali i to je prošlo a onda je počela da šeta po kući.
- Trebalo je da usvojimo još jedno dete – priča sama sa sobom.
- A ne! – odmah se rasvestim.
- Konačno smo sami i ne dozvoljavam da to narušiš.
- Šta lupetaš budalo? Deca se nisu zauvek odselila.
- Otišli su - priđem joj i zagrlim je. Jebote konačno sami.
- Biće nam dosadno.
- Neće, obećavam.
- Nedostajaće mi deca – musi se.
- Draga posveti se malo meni. Zar nisam ispunio sve tvoje želje?
- Jesi.
- Onda?
- Pretpostavljam da mi nema druge – podigla je glavu i poljubila me.
Zahvalan sam na životu koji imam a koji je stvorila ova žena. Da nije bilo nje sada ne bih bio otac troje odrasle dece koji se raduje penziji sa ženom. Nikad se nisam pokajao što sam ostao a ona nikad nije poželela da ode.