'sve ono što ti nisam rekla, a tako sam želela da čuješ...'
Prvo poglavlje:
Osećam strah u kostima, mali prostor me guši i imam blagi drhtaj tela. Pokušavam da ostanem mirna i pronađem izlaz, a da niko ne sazna šta se zapravo dogodilo. Osećam blagi povetarac iako ne znam odakle dolazi, i daje mi olakšanje jer sada mogu da dišem. U stomaku sam dobila grčeve kojih želim da se otarasim. Postavljam sebi sledeće pitanje:kako da pobegnem odavde? Nakon toga vidim samo crnilo i ne sećam se ničega.
17h posle toga:
Budi me zvuk koji pišti i koji mi zadaje veliku glavobolju. Otvaram oči i ne mogu da razaznam gde se nalazim. Maglovitost mi je pred očima, ali znam da je neko pored mene. Osećam to. Posle nekoliko trenutaka moj vid se vraća u normalno stanje i prvo šta sam ugledala jeste moja majka. Njen zabrinut izraz lica mi govori da sam u gadnoj nevolji. Pored nje stoji brat koji me saosećajno gleda.
Elena, je l si dobro? Da li te nešto boli? čujem tihi glasić moje majke
Da, jesam. Nemoj da brineš. rekla sam da bih je utešila iako sam imala jaku glavobolju.
Šta mi se dogodilo? upitala sam pomalo se plašeći odgovora.
U tom trenutku nas je prekinuo doktor koji je ušao nasmejan. Primetila sam da je u srednjim godinama, pošto je imao prosedu kosu. Ali lice mu je ostalo mladoliko bez ijedne bore.
Gospođo Vans, na svu sreću Elena je u dobrom stanju i nema većih oštećena. Uskoro možete kući. Želim vam brz oporavak.
Moja majka mu se osmehnula i izašla zajedno sa njim im male, zagušljive bolničke sobe. Ostala sam sa svojim bratom Piterom koji je pokušavao da me oraspoloži svojim glupim forama. Nikada mi nije bilo jasno kako mu svaki put uspe. Piter, iako je dve godine mlađi od mene, oduvek sam ga smatrala starijim od sebe. Uvek me je štitio i stavljao me na prvo mesto bez obzira na sve. Branio me je i kada nisam bila u pravu. Ispaštao zbog mojih grešaka. Najveća moja ljubav i slabost, je upravo on.
Nakon nekoliko sati, obukla sam se i krenuli smo kući svojim autom. Mama je vozila i primetila sam da nešto nije u redu. Znala sam da sam upala u nevolku ovog puta. Nisam imala hrabrosti da pitam šta se dešava i zato sam čekala da ona prva počne. Sedela sam na suvozačkom sedištu i gledala kroz prozor auta.Na radio sam čula poznate pesme koje su prijale mom raspoloženja. Tmurne i tužne.
Konačno smo stigli ispred kuće i osetila sam olakšanje kada sam ugledala svoju sobu i svoj krevet koji je bio u haosu, baš onako kako sam ga i ostavila pre dva dana. Moja soba je bila velika, imala je bele zidove sa crnim šarama poput krivih linija. Veliki francuski krevet je zauzimao najveći deo sobe. Posteljina je bila crno bele boje. Pored kreveta se nalazio stočić i na njemu moj lap top, lampa i moja omiljena knjiga. Ormar se nalazio na drugoj strani sobe, takođe veliki i braon boje. Nedostajala mi je ova soba iako je proslo samo dva dana. Mama me je prekinula u razmišljanju kada me je pozvala
Elena, dođi ovamo. Odmah. rekla je ne tako blagim tonom. Znala sam šta me čeka. Kriva sam i zato ću morati da ispaštam. Najgore što se može desiti jeste to da budem u kazni mesec dana, zar ne? Opet me je trgao iz misli majčin glas koji me je dozivao da dodjem.
Evo me, idem. rekla sam otvarajući vrata sobe
Mama je sedela u kuhinji zajedno sa Piterom. Oboje su imali zabrinut izraz lica. Činilo mi se da će Piter zaplakati.
Dobro, šta se dešava? Hoće li neko da mi kaže?! rekla sam vec Iznervirana situacijom.
Majka me je pogledala, uzela za ruku i konačno progovorila.
Sve i svašta sam tolerisala i opraštala ti. Mislila sam da je razlog tvog ponašanja smrt tvog oca. Ali sve ima granicu Elena. rekla je brisajući suzu koja je potekla iz njenog braon oka.
Na pomen svog oca osetila sam mučninu i bol u grudima. Suzdržavala sam suze i čekala da nastavi svoje izlaganje.
Zato sam odlučila da je najbolje da odeš odavde. Posle onoga što si uradila pre dva dana ne mogu da ti verujem. Razgovarala sam sa direktorom škole. Ispisaću te iz tvoje škole i upisaću te u posebnu školu daleko odavde. Tamo ćeš stanovati, jer je to škola u sklopu internata.Pakuj se, za tri dana ideš. rekla je i brzinom svetlosti izašla iz kuće ostavljajući mene u šoku. Pogledala sam u Pitera koji je već uveliko plakao. Prišao je i zagrlio me najjače što je mogao. U tom trenutku osetila sam se praznom.
Probao sam da je ubedim u suprotno, ali čvrsto je rešila sis. Izvini. izgovorio je ovo i nastavio je sa grljenjem.
Ne moras da se izvinjavaš. Sama sam kriva za sve. Samo ovo je jako oštro i nije pravedno. rekla sam odlazeći uplakana u sobu.