Pre nekoliko godina...
Stojim na kiši koja danas pada kao iz kabla ali zahvalna sam joj što me spasava poniženja i same slike da se raspadam i da mi se suze slivaju niz obraze nekontrolisano.
Prilazi mi kum Federiko i nudi mi zaklon ispod kišobrana ali zaista nemam nameru da me neko sad sažaljeva uprkos situaciji u kojoj se nalazim, pa mu kulturno odmahnujem glavom da mi nije portreban zaklon i da moze slobodno da ode.
Podižem pogled ka masi ljudi koja me okružuje i neki sa tugom, neki sa lažnim izrazom sažaljenja gledaju.
Iskreno, volela bih da polovina tih ljudi nije tu.
Polovina tih ljudi će otići odatle i pričati po gradu šta su videli na pogrebu.
Pogled mi se zaustavlja na nani Heleni i deki Tomu. To su zapravo jedini ljudi koji će mi biti potrebni u životu i kojima ću dugovati dosta dosta usluga.
Nanu pridržava deka i svojim krupnim telom joj obgrljuje ramena kao da joj daje zadatak da se smiri i ostane jaka, zbog sebe, zbog mene... zbog samog njega.
Dok stojim na hladnoći pokisla od kise do kože i samog saznanja da sam ostala siroče i da se moji roditelji pred mojim očima ispraćaju na večni počinak, osećam samo prazninu.
Ne znam kako bih opisala osećanje koje poput crnih i teških oblaka me opsedaju i pritiskaju. Ne mogu da verujem da ih više nikad neću videti.
Znam da su mama i tata prolazili kroz težak period. Znam da je postojalo dosta nesuglasica ali ipak, voleli su se.
Posao je bio najveći razlog koji je napravio toliko problema. Tatina firma je propadala pa je uzimao kredite, hipoteke na našu kuću, a iskreno, da je uspeo nešto da spasi, nije mogao.
Majka je kao stjuardesa stalno putovala i jedino je njena plata podmirivala sve troškove naše porodice. Svadje su napravile pukotine u njihovom staloženom braku, napravili su barijere oko njihovih osecanja ali jedno je bilo sigurno - nisu oduatajali od porodice... od nas.
Dok je sveštenik završavao poslednje reči svoje službe, stajala sam nepomična, nesposobna da se pomerim, da kažem nešto, jer nisam pronalazila adekvatne reči za opoštaj. Iskreno, nisam ni bila spremna za to.
U koloni ljudi su bacali ruže preko sanduka tapšući me po ramenu i delovali su mi da su se isuviše brzo adaptirali na njihov nestanak.
Nana i deka su poslednji ostali na gradskom groblju u tišini kraj mene, ne želeći da me požuruju da krenemo kući.
Nana je uporno govorila nešto deki šapatom. Pretpostavljam da treba da krenemo ukoliko ne želi da se razbolim, a deka je staloženo očajnog pogleda samo klimao glavom.
Nisam želela da se oni razbole tako da sam nakon par sati provedenog tu odlučila da krenemo kući.
Međutim, ispostavilo se da ja više i nisam imala dom.
***
Kada smo ušli u kuću, osetih još jedan udarac.
Kuća je bila prazna, hladna i tako prokleto tiha.
Nekada i kad bih se vraćala iz grada ili sa bilo kog mesta, mama i tata bi me čekali. Mnogo puta sam govorila da je to poput špijuniranja, da bi znali kad ću se vratiti i u kom stanju. Delovalo mi je pomalo smešno ali više simpatično... sada to više neću moći da doživim.
Suza više nisam imala, tako da su me oči pekle dok sam se pela uz stepenice do moje sobe.
Skidala sam odeću sa sebe koju sam mogla da cedim, ne mareći da li ću se sutra probuditi sa temperaturom ili upalom pluća. Da li je to bitno sada?
Pokupila sam veš i bacila ga u kupatilo. Nisam imala snage ni da normalno hodam, samo sam vukla noge po sobi kao prebijen pas.
Navukla sam zimsku pidžamu usred leta jer me hladnoća prožimala do srži i legla u krevet, želevši da se probudim iz ovog očajnog sna gde mama sprema palačinke sa medom, a tata za pultom u kuhinji pije kafu i čita jutarnje novine.
Posle dosta vremena gledajući u jednu tačku i ponovnog naleta suza, zaspala sam.
***
Nana me budi iz sna. Kad sam pogledala njene nekada vedre i sjajne oči uokvirene plavim i crvenim kolutovima, shvatila sam da je košmar i dalje stvarnost.
Nisam znala kako prema baki da postupim, jer, šta god bih rekla bilo je suvišno, a verujem i jako bolno. Ipak Sofija je bila njena ćerka.
Pogledala sam oko sebe i shvatila da je napolje pao mrak, a da su se jaki udari kiše smirili i gotovo prestali.
- Dušo, ajde da siđeš dole da pojedeš nešto, ništa nisi jela ova dva dana. - zabrinuto joj je drhtala u glasu.
- Trazi te i gospodim Smit. Kaže da je vaš porodični advokat, ima nešto da ti saopšti važno. Pa ako bi mogla da dođeš dole. - klimnula sam glavom.
- Dolazim, nano, samo mi daj par minuta da se sredim.
Ustala je sa ivice kreveta i i prišla mi poljubivši mi čelo.
Iz ormana sam uzela crnu trenerku i obukla je. Previše traljavim korakom sam krenula ka prizemlju odakle sam čula plakanje bake, a i oštre prepirke deke sa gospodinom Smitom.
Pojurila sam niz stepenice pokušavajući da ne poletim niz njih i da se ne slomim.
Deda je besno šetao oko trpezarijskog stola dok je nana plakala sedeći na stolici zarivši lice u šake. Nisam znala šta se dešava, ali očigledno nije ništa bilo dobro.
- Dobro veče, gospodine Smit, čime dugujemo Vaš iznenadni dolazak? - prišla sam stolu i sela pored nane, milujući joj ramena da se smiri jer još uvek ne znam šta ju je ponovo uznemirilo, a bila je koliko toliko smirena.
- Dobro veče, Rejčel. Došao sam da ti kažem kako stvari stoje. - gledala sam u tog sredovečnog muškarca, ćelavog, u uglančanom odelu, u čijim očima si mogao da vidiš samo pohlepu, i sad ovog trenutka ne znam što su ga moji roditelji toliko uvažavali i imali kao podršku u svetu zakona i papirologije.
- Rejčel... - izvadio je fasciklu iz svoje akten-tašne i iz nje papire raširivši ih po stolu. - Da li si upućena u to da su tvoji roditelji imali dva podignuta kredita?
- Jesam.
- Jedan je otplaćen, drugi je bio u otplati i u slučaju da se desi neka nesreća poput ove, tvoji roditelji su kao zalog banci dali kuću, ovu, u kojoj ste vi živeli. - osetih da baki počinje novi nalet suza, a u mom stomaku se počne stvarati čvor jer sam već scenario mogla da predvidim.
- Vi hoćete da kažete da sam ovu kuću izgubila, i da uskoro moram da je napustim? - jedva sam prevalila te reči preko usta, jer grlo mi se osušilo, a moć govora mi se skoro oduzimala.
- Ne morate ako imate da isplatite ceo iznos koji banci pripada? - ravnodušno reče.
- A koliko bi to iznosilo? - pitam, a sama znam da te pare već ionako ne mogu da priuštim.
- Sa kamatnom stopom od 8,81% bi sve iznosilo oko 1 500 000$. - advokat je gledao u mene kao da je upravo rekao cenu jednog balona mleka ili 10 komada jaja, a meni je delovalo kao da me je neko nokautirao u boks meču (na primer Majk Tajson).
- Vi očekujete od deteta koje nije ni punoletno da Vam nabavi toliki novac? Pa šta mislite da treba da radi, da uzgaja marihuanu ili da švercuje oružje za Talibane? - dedin glas je odzvanjao kućom, ali ja nisam mogla da se priberem.
Deda je bio u pravu mada, i da sam i to planirala da radim, niko me ne bi zaposlio, bila sam žensko. Taj novac ne bih nikad skupila pa makar i da prodam bubreg i plućni krilo i još poneki dvojni organ.
- Da li bismo mogli da malo razmislimo o svemu, da se smirimo svi i mirno sledeći put porazgovaramo? Deda, smiri se, gospodin Smit nije ništa kriv, on samo prati protokole. Gospodine Smit, da li ste možda u nekim barem slučajevima bili upućeni u račune i finansije mojih roditelja? - govorila sam boreći se sa svojim mislima, a samim tim, bojala sam se da deda, uprkos godinama koje su bile oko 60-ih, ne pojede gospodina Smita sa sve cipelama.
- Žao mi je, Rejčel, znam situaciju u kojoj se nalaziš, ali zapravo nemaš baš puno opcija. Tatina firma je bila pred bankrotom još i onda kad je podigao kredit, a sad joj tek slede teški dani. Imate samo ušteđevinu oko 30 000$ i ona je namenjena za tvoje školovanje na univerzitetu. Ostalo su sve računi bez ijednog dolara. Izvoli moju vizit kartu. - pružio mi je preko stola, i ja je prihvatih. Skupio je sve papire, vratio u torbu i ustao.
- Javite mi se kad odlučite i šta odlučite. Doviđenja. - izašaoo je iz kuće i upustio se u mrak, a deda je besno zalupio vrata na šta baka poskoči.
- Lešinari, ne mogu da verujem šta su spremni da urade zbog novca, čak da te izbace iz rođenog doma.
Deda je hodao tamo-vamo iznerviran, ljut i besan. Ja ništa nisam mogla drugo da radim sem da ćutim i pustim mozak da nađe neko rešenje i odgovor na moja pitanja. Gde li ću živeti? Kako da otplatim toliki dug? Na jednom mi sine ideja.
-Deko, nano, smem li da vas pitam nešto? - Oboje su me pogledali vidno iznenađeni mojim pitanjem.
- Naravno - rekoše u glas.
- Da li bi vama smetalo da živim sa vama?
- Lepšu vest nisam mogao čuti. Čak štaviše, Helena idi polako sa njom počni pakovati stvari, a ja idem da obavim par telefonskih razgovora.
Baka se vidno oraspoložila, što je dovelo i mene do toga da se nasmejem, jer bar znam da neću biti sama, imaću nekog ko misli na mene i moju sreću. Neko ko me voli.