Otrovna mladost

4.

Gomila je ponovo postala bučna. Svi su bili zbunjeni i u neverici. Neki su uporno odbijali da veruju, drugi nisu znali šta da misle, a treći su bili oduševljeni ovim čudnim stanjem. Ja nisam ni želela da razmišljam o tome dok ne dođem na neko mirnije mesto. Svi su se kretali ka izlazu, prateći iste radnike, koji su nas usmerili u salu. Ličili smo na stado ovaca, koje nisu znale da rade ništa drugo, osim da prate svog vođu. Nismo izgledali mnogo pametno.

Kao i u dolasku, trudila sam se da mi Bruklin u svakom trenutku bude u vidokrugu. Prolazili smo kroz hodnik, koji je povezivao ulaz sa svečanom salom. Ponovo sam obratila pažnju na vazduh, koji je bogatio zatvoreni prostor. Od svakog udisaja, sve više mi se vraćala snaga izgubljena u autobusu i, pretpostavljala sam, u procesu uspavljivanja. Ko zna kako su nam to učinili! Možda čak i protiv naše volje, u nekom mračnom, zapečaćenom podrumu, uz pomoć vezivanja i lepljive trake preko usana. Ta pomisao je poslala žmarce kroz moju kičmu i krišom sam potražila modrice ili ogrebotine po telu. Međutim, koliko sam mogla videti, koža mi je bila netaknuta, potpuno čista, bez ijednog traga borbe i opiranja. Dakle, možda sam pristala na ovo, ili je uspavljivanje obavljeno bez mog znanja.

Razmišljajući, nisam primetila da smo skrenuli iz velikog, svetlog hodnika. Bili smo u novoj prostoriji i kolona, koju smo do tada formirali, sada se raspala u neodređenu masu. Nalazili smo se na prostranijem mestu, hodnik se proširio u jednu veliku, praznu sobu. Mogla sam videti samo nekoliko vrata, po koju dekorativnu, plastičnu biljku i velike prozore. Pet ljudi koje smo tako pažljivo pratili su krenuli da nam daju instrukcije. Nisu nam mnogo govorili, ali sam razumela sve čim sam primetila da nas dele na dve strane sobe. Odvajali su dečake i devojčice. Proces se ubrzao i svi su hodali na svoju stranu, uzburkavajući haos u masi. Nisam znala kuda prvo da krenem, pa sam se okrenula nazad kako bih se obratila svojoj drugarici.

"Bruklin, ja..."

Tada sam se odjednom osetila nesigurno na svojim nogama. Ona nije bila tu. Bila sam tako usamljena, iako je oko mene bila puna soba mladih ljudi. Uporno sam se pela na prste, s obzirom da sam bila niža od većine, brzo okretala glavu i analizirala svačije lice očima. Nivo anksioznosti mi se naglo peo i odjednom je stiglo sve. Strah od nepoznatog, neodoljiva želja da mi se sećanja smesta vrate i nagon da što pre pronađem Bruklin i da zajedno izađemo odavde. I dalje sam mučila prste na nogama prebacujući svoju telesnu težinu na njih, u očaju da imam bolji pregled svakoga. 

"Bruklin!," povisila sam glas. Nije bilo odgovora. Dobila sam samo žamor izmešanih, stranih glasova, što je još više pojačavalo moju paniku.

"Bruklin!," povikala sam ponovo, ali mi je ovaj put glas pukao. Bila sam na ivici suza i korak mi se pretvorio u trk. Jurila sam kroz gužvu, praćena brojnim sudarima i prekornim pogledima. Više nisam bila sigurna da li tražim svoju jedinu prijateljicu ili izlaz odavde. Moglo je biti oba. Davila sam se u osećaju zarobljenosti i bila sam ubeđena da neću preživeti ako ostanem ovde.

Odjednom, noga mi je zapela o nešto ili nekoga i sve što sam mogla videti je hladni, kameni pod kako mi se približava. Hitro sam se zaštitila rukama i ublažila sebi pad. Međutim, to nije bio najgori deo. Nisam mogla da ustanem, jer sam još uvek bila u sred žive gomile, koja se kretala punom brzinom. Pružala sam ruke iznad sebe, pokušavajući da se pridržim za nešto i povučem svoje telo na gore, ali nisam pronalazila čvrst oslonac. Sve što sam uspela opipati bila je suknja neke devojke, nečija nogavica od teksas bermuda i pertla sa sportskih patika. Niko se nije osvrtao ka meni, što je učinilo da se osećam neprimećeno i nevažno. Međutim, tada je moje slabe prste obavila toplina nečijeg dlana i osetila sam kako se podižem. Ponovo sam stala uspravno. Prvo sam očistila prašinu sa sebe, a zatim sam podigla pogled, da bih se srela sa smirujućim, tamnim očima. Ispred mene je stajao visoki momak, na čijem je licu sijao stidljivi smešak.

"Jesi li dobro?," prijatan glas se izdvojio iz haotične buke.

"Nadam se," rekla sam promuklo.

"Hajde da se sklonimo malo sa strane, da sačekamo da se ovo ludilo malo stiša."

Čvrsto me je uhvatio za ruku i poveo kroz stampedo, da bismo konačno došli do jednog od zidova prostorije, gde smo našli utočište od graje.

"Hvala ti," stidljivo sam procedila, još uvek malo posramljena svojim padom.

"Ne mogu da verujem da niko nije stao da ti pomogne!"

"Zašto bi ikoga bilo briga za neku strankinju sa dve leve noge?"

Zadržao je smeh. "Kao što vidiš, mene je briga."

U tom trenutku prišao nam je jedan od petorice zaposlenih i rekao momku da pređe na svoju stranu. Iako sam ostala bez njega, osećala sam se mnogo bezbednije, utešena njegovim ljubaznim gestom. Da nije bilo njega, možda ne bih ustala u jednom komadu.

"Zovem se Džefri, inače," dobacio mi je dok je odlazio.

"Drago mi je. Ja sam Arija," odgovorila sam na brzinu, pre nego što je bio dovoljno daleko da više ne može da me čuje.

Možda ovo nije toliko loše, mislila sam, konačno uspevajući da smirim paniku koja me je stegla malopre. Na sreću, završila sam baš na onoj strani na kojoj sam trebala da budem - na ženskoj strani. Pogledala sam oko sebe. Svi su smireno stajali, sa pogledima uperenim napred, osim jedne devojke, koja je žurila i gurala se ka meni. Kada se malo približila, mogla sam je prepoznati i moje lice se radosno ozarilo.

"Bruklin!," rekla sam, pokušavajući da dođem do nje. Iako smo se upoznale tek na putu do ovde, zagrlile smo se čvrsto, poput drugarica koje se poznaju od ranih godina detinjstva. Njen zagrljaj me je sasvim smirio i sada sam bila spremna da otkrijem šta će se dalje desiti.

"Gde si bila?," tiho sam je upitala, još uvek u zagrljaju.

"Nisam očekivala da će nas ova gomila ovako brzo razdvojiti. Izgleda kao da su sasvim izgubili razum!"

"Veruj mi, i meni je malo falilo da ga izgubim kada sam videla da te nema."

Nasmejala se. Mogla sam osetiti olakšanje u njenom glasu.

"Potrudiću se da se to više ne ponovi."