Jesenje jutro. Šarenoliko lišće oslikava pejzaž topline i vlažnosti. Uzimam jedan list i pišem poruku tebi:
"Kako misliš da moje srce, gladno i željno tebe, bude sito radošću, a da si ti tamo daleko..".
Penjem se na visoko brdo i predajem list poštaru vetru da ti ga odnese.
"Vetre, igraj mu se sa kosom, miluj mu obraze, dodiruj grudi i ledja, oslobodi ga od tereta sveta, raširi mu krila da poleti visoko iznad oblaka, kad ja već ne mogu..".
Pogledam nebo. Ovce bez nogu čvrsto spavaju ploveći na belom okeanu.
"Možete li večeras da naslikate na platnu vatreni spektakl. Bacite magiju ljubavi na njega. Recite mu da ga volim svim svojim žarkim bojama. Sijajte kao sto moje srce sija zbog njega..".
Šetam našim omiljenim parkom i prolazim pored naše klupe koja se topi zajedno sa nama.
"Čekam ga da mi dodje. Da ti dodjemo. Da zajedno lebdimo. Da ljubav bude krivac u tome".
Prolazim pored reke. Prozračna. Sve se vidi. Kao sto naše duše dobro poznaju jedna drugu. Čista. Kao naša ljubav sto nas održava u životu. Ljubav sto svima daje smisao življenja.
"Speri ovu tugu sa mene. Daleko je. Nema ga. A tako mi treba..".
Slušam je kako žubori.
"Prenesi mu da ga volim. Volim ga onoliko koliko reka voli život pa neumorno teče blistajući lepotom življenja..".
Ribe u žurbi plove njom.
"Gricnite ga umesto mene, milujte ga usnama, kad ja već ne mogu..".
Idem ka šumi šetajući utabanom stazom. Nedaleko od sebe ugledam kesten. U njima vidim njegove oči. Prisećam se tog pogleda. Iz očiju mi izleću iskre u vis kao tvoje kada su me gledale.
Prilazi veverica radoznalo prekidajući me u sanjarenju.
"Imas iste obraze kao on".
Zbunjeno me pogledala.
"Podsećaš me na nekog koga mnogo volim, na nekog ko mi mnogo nedostaje..".
Prišla mi je i dala mi kesten. Kao da je znala na koga me podseća. Intuicija životinja je zadivljujuća.
Vadim iz ranca gladno krofnu.
"Slatka je kao duša njegova, sočna kao poljubac naš..".
Veverica mi uskače u krilo i uzima parče. Hoće da mi ga ukrade. Prepoznala je beskrajnu ljubav i dobrotu u njemu.
Ptičice doleću na grane. Raspevane i vesele.
"Molim vas, odsvirajte mu radostan orkestar i pletite mu najlepse melodične stihove..".
Ugledam na na travi malog mrava koji nosi rado veliko parče hrane. Vidim u njemu tebe koji dobrovoljno uzimas i deliš moj teret na ledjima.
Pogledam na maslačak pored sebe. Žute boje kao naše duše kada se spoje i obasjaju svet. Prilazim da ga pomirisem. Miris me opija. Ali ne kao tvoj. Ni ukras u šumi koji sva deca vole ne može da te zameni.
"Ne brini, i dalje si prelep cvet, nego znaš ono kad ti neko fali pa je sve oko tebe glupo i dosadno..".
Laganim pogledom plovim kroz šumu. Zapazujem šumske pečurke. Podsetile su me na kišobran. Na nas. Na kišu koja je padala jako. Delili smo ga. On je dosta pokisneo želeći da se ja bolje i više zaštitim.
"Kako to da u svemu oko mene mogu da pronadjem njega?".
Podižem lagano pogled ka gore. Glava mi naslonjena o koru drveta. Sedim. Gledam. Sunce mi greje obraze. Ni žarko sunce ne može da mi ih zapali od rumenila i vatre kao sto ti možeš.
"Molim te oteraj tmurne oblake. Ulepšaj mu dan zracima svojim. Prelij svet životom i energijom pomoću svoje lepote. Ispuni duše radošću. On to voli.."
Razmišljam. On obožava vukove. Duša kao da mu je sačinjena od jednog samog. Ako bih ga videla da li bih ga pripitomila. Kao sto sam njega. Da postane štene u mom naručju. Zver u divljini.
Ima li u šumi divljih ruža? Moja ruža je bela ruža. Boje čiste ljubavi. Boje nevinosti. Moja ruža se oslobodila trnja. Pustila me blizu sebe. Postala je drugi cvet. Poseban. Cvet koji se ne može svrstati ni u jednu vrstu.
Ustajem. Krećem opet da šetam. Blesavi detlić kuca o kamen.
"Tako ni našu ljubavnu nit, vezanom u debeo čvor, ne može ništa da pokida".
Čujem slavuja. Ali drazi mi je njegov glas.
"Ne pokusavaj da me utešiš. Mom srcu treba on. Njega da slušam. Ništa ne može da ga zameni. Pa i najpoznatiji pevač opere poput tebe..".
Gušter se penje uz drvo. Čvrsto stoji. Ne pomera se.
"Tako se on zalepio za moje srce..".
Nailazim na brdo u šumi. Penjem se. Stigla sam do vrha. Ispod mene vidim čitavi horizont majke prirode. Lepote življenja. Mene udara jak i svež vetar. Širim ruke. Šire mi se krila. Gledam ka nebesima. Ljubav mi daje krila za dalji put. Priprema me za nove staze. Staze koje trebam da utabam. Zamišljam da si tu pored mene. Da zajedno prolazimo kroz njih.
Sedim. Gledam na sat. Kako su dugi sati kad nekog čekaš. Kako su kratki kad nekog ljubis. Kako su spori kad je daleko. Kako sve leti brzo kad je blizu.
Ustajem. Idem dalje. Izlazim iz šume. Idem ka gradu. Pun je ljudi. Ja sam usamljena. Svi su nasmejani. Ta energija ne ide na mene. Treba mi njegova.
Vinarija. Ulazim. Dvorište puno parova. Piju da proslave. Ja pijem da me uteši. Prislanjam usne ka čaši. Zašto nisu njegove? Uzimam gutalj. Ono mi ohrabruje srce. Preplavljuje nadom. Govori mi "Strpi se mila. Najslađi poljupci su oni nakon dugog čekanja".
"Znam.. Ali ja bih sve to sada..".
Idem ka kući. Pada mrak. Pitam se. Da li su ti doputovale moje poruke? Da li si i ti šetao šumom? Tražeći utehu. Mir. Da li si osetio sve isto što i ja? Ili si na neki drugi način pronalazio i video mene svuda oko sebe kao i ja ovoga dana?
Kuća. Toplota. Ne ona koja mene greje. Moj dom je tvoje srce.
Prozor. Zvezde. Poređane su tako da mogu da vidim tvoj lik. Daleko su, a opet ih volim. Kao sto si ti. Kao sto tebe volim. Više od svega.
"Pokrijte ga noćas. Ušuškajte ga. Kao sto bih ja. Kad nas gledate..".
Mesec. Susrećem mu pogled. Vidi moju glad. Žeđ. Miluje me. Tepa. "Proćiće. Kao sto uvek prođe. Doćiće. Kao što uvek dođe".
Zid. Krst. Ikona.
"Boze. Nedostaje mi. Jedva čekam da mi dođe. Da zajedno stojimo pred tobom. U svetu. Dok nas čuvaš. Da se raduješ. Našoj ljubavi. Radosti. Da svi budemo srećni".
