Magla je oko mene. Snažan oluja nosi prašinu sa sobom. Galebovi porazeno padaju u more utapajuci se. Trljam oči i ugledam te. I dalje si mutan. Haos izmedju nas mi onemogućava da ti pridjem. Jak talas me još više odguruje dok rukom pokusavam da te dohvatim iako si daleko. Jedan deo vode ulazi u mene i potapa naš dom snova. Stojim dok me prazan pogleda preliva. Šupljina odzvanja u meni a oseća se kao težak teret. Šaljem ti odgovore na moje muke koje stvaraju ovu buru u nadi da će sve ovo nestati. Teškim bolom prilazimo jedan drugom dok nas više sile odguruju. I dalje su tu rane koje neprestano kida oluja dok krvarim iznutra. Grom udara izmedju nas praveći vrtlog. Jak pljusak potapa ljubav. Nastavljamo dalje uprkos svemu jer je i dalje ostala njena nit koja nas spaja i pokreće.
Blizina pali potisnutu vatru koja postepeno raste. Pogledam te, i gledam film misli koje ti se vide u zabrinutim i uplasenim očima. Jaka čežnja se oslikava, ljubav nazire na sve strane, misaono mi govoriš da ostanem, da ti trebam, da me volis. Dirnuta ovim shavatam da nije kraj i nastavljam dalje. Hvatam te za ruku. Mučno, držeći se, ulazim ti u zagrljaj. Čekam. Čekam da bude sve kao nekad. Čekam da ponovo plovimo mirno ladjom dok vatra u nama neumorno gori. Čekam, kao sto smo uvek čekali zajedno ono bolje, jer je nada sve sto nam ostaje.
