Jesen je. Sedim kraj prozora ušuškana i umotana u mekano i debelo ćebe. Pijem toplu čokoladu dok mi najlepši ljubavni stihovi prolaze kroz glavu te razmišljam o mnogim ljubavnim pričama stvarajući i ja sama po koju.
"Slovo o ljubavi", jedna među najlepših pesama od Desanke Maksimović, ako uopšte može da se izdvoje najlepše pesme jer sve su tako savršene, gledam ispred sebe i čitam.
Zauvek se pamte oni
S kojima se grlili nismo,
Čije su nam usne ostale nepoznate,
Kojima smo samo s proleća, u snu pisali pismo.
Razmišljam o onim neostvarenim ljubavima, čežnji i neprestanoj nadi za tom osobom. Koliko li se u tom srcu samo kriju strasti i želje koje se presijavaju u tebi, pa maštaš o šetnji kraj keja, klupici u parku dok se nedaleko odavde čuje neko koji kroz stihove pesama i svirkom gitare otvara svoje emotivno stanje drugima, a parovi uživajući i slušajući ga pevuše i tope se u poljupcima dok ih obasjava mesečina i to traje neprestano satima.
Nekim ljudima je izgleda sudbina da svoj ljubavni život pletu samo u svetu mašte. To me tera na razmišljanje da nekada kada su ljudi oko tebe osecaš se kao da nisu, kao da si sam, dok neke osobe koje nisu tu prosto uvek nosiš u srcu i osecaš njihovo prisustvo iako su miljama daleko, ili se pak ne čujete uopšte.
Zatim mi sleću misli na reku. Zamišljam sebe tu i mislim se kako ona teče bez obzira na probleme i uči me da takvi trebamo i mi da budemo.
Razmišljam o mostu koji spaja dva tla. Nisu li oni par dok je most ta ljubavna nit koja ih drži spojenim.
Da li ako se dvoje ljudi vole i dalje i neprestano maštaju jedan o drugom i pate jedan za drugim, a nikad nisu bili zajedno se može računati u isto velike ljubavi kao sto je Ana Karenjina volela Vronskog i ostavila sve iza sebe i isprljala svoj ugled samo da bi bila sa njim.
Da li stvarno nekim ljudima neka osoba koja je čitavog života bila netaknuta i nedostupna zvezda može pokrenuti takvu buru emocija koje se osećaju kao da se gušiš i tones u tamnini od mora, ali te isto tako ta osoba drži u životu i daje ti onu toplotu i plamen koji te greje kroz taj haos. Neki ljudi zavole to ludilo, i strastveno pišu stihove u ceduljicama. Da li je moguće da toliko vole tu osobu te uzivaju u emotivnoj oluji i dalje govoreći kako je ona ili on njihov smisao života.
Preleće mi pogled na sledeće stihove pesme dok zadivljeno i rasplamsanim emocijama osećam svaku reč.
Oni zbog kojih srca
Osećamo kao ranu,
Ali ranu zbog koje se jedino živi,
U sećanje nam banu,
I kad zavolimo druge -
I osetimo se nesrećni i krivi.
Kako li je samo čudno da gomilu ljudi ne može zameniti smeh od te osobe koji ti danima odzvanja u glavi nedajući tvom srcu mira, sjaj u očima od kog se duša oboji u svim veselim bojama, usana od kojih se hraniš, razgovora gde potpuno otvorite svoje duše koje slobodno lutaju nebom, zagrljaja sigurnosti u kom bi zauvek ostala da je moguće, šalama koje samo vi razumete.
Kad zavoliš nekog tako jako i celo tvoje srce bude preplavljeno tom osobom prosto ne možes imati mesta za drugog. Ako i budeš sa nekim drugim to će biti samo mali deo srca koji će ga voleti, dok prva ljubav zauvek ostavlja pečat na tvom srcu sputavajući te kasnije, ako ona ne uspe, da zavolis nekog drugog makar duplo manje.
Nalećem na sledeću pesmu, "Sreća".
Ne merim više vreme na sate,
Ni po sunčevom vrelom hodu;
Dan mi je kad njegove se oči vrate
I noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
Da li je čežnja moja od njegove jača;
Sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
I kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što će života vode
Odneti i moje grane zelene;
Sad neka mladost i sve neka ode:
On je zadivljeno stao kraj mene.
Ovo me je nateralo na razmišljanje da neki ljudi naprosto predstavljaju baklju koja sagoreva i obasjava put našeg života, a kad ih nema nastane tama, tuga i nedostajanje koje nam ne da mira, ali to su najsladje muke nas emotivnih. Pa kad se sretnete i samo pogledom razgovarate, a srca kucaju istim ritmom kao da su krojena kao jedno. Te oči ti onda ne daju mira, opet bi da ih gledaš, a podsvest ti ne da da ih zaboraviš, zatim krene slučajan smešak iz ugla usana pa se zarumene obrazi i na kraju zveči smeh na sve strane.
Zamislite samo da neko s punim sjajem u očima gleda samo svog partnera, ne pozeleci ni da pogleda druge, a kamoli nešto drugo.
Postoje one ljubavi kada čovek luta tražeći sledeću ljubav, jer se stara završila, ali u svakoj osobi vidi nju ili njega, ili pak ne može da nadje osobu koja je posebna kao ona ili on.
Mi kad zavolimo toliko idealizujemo tu osobu misleći da je samo ona za nas stvorena i da nema druge, tada nam se srce upeca u zamku za ribe i nema nam spasa. Onda slede stihovi pesama koje tvoje srce rasipa svuda sa sobom, slike te osobe koje ti neprestano ne izlaze iz glave, noći provedene budne jer ona neprestano igra po tvojim mislima, pa nas nekad uguši u suzama, pa ljubi da prođe, pa neki doguraju stazu večnosti a neki naprosto budu samo deo vožnje, ali to su one vožnje koje se ne mogu zaboraviti, čiji poljupci ostaju trajno zapečaćeni, čije ime ostaje zauvek milo i drago i svaki put kad ga čuješ srce ti zaigra.
Romeo i Julija su dvoje mladih koji su tragično zavrišili zbog sukoba porodice. Koliko li samo ljubavi zbog toga strada. Julija je toliko volela Romea da je bila spremna na smrt zbog obećanja da će večno provesti život sa Romeom. Na kraju su se oboje ubili i nakon toga porodice su se pomirile i shvatile da su uništili ljubavnu priču koja je mogla biti lepša od svake bajke, emotivnija od najlepših poezija, ali tada je bilo kasno, njih više nije bilo. Ostale su samo uspomene, pisma sakrivena u fiokama, haljinice koje su bile smeštene na stočiću i pripremljene za sastanak, poklonjena ruža koja je počela da vene nakon što se ljubav mladih ugasila, priče kako je Romeo išao svako veče Juliji na terasu i isijavao melodijom ljubavi koju je pleo srcem iskazanom u rečima.
Prisećam se posle pesme "Strepnja" od Desanke Maksimovic.
Nekada je najlepse posmatrati osobu iz daleka, jer time joj ne vidimo mane i nećemo doći do razočarenja ili tragičnog kraja od kog i biljke smeštene u sobi zajedno sa nama venu. Nekada su slađe one strepnje i slučajni pogledi, pa razmišljanje kakva osećanja gaji prema tebi, zatim ono uzbuđenje kad treba da ga vidiš, pa nemiri u stomaku gde leptirići rasplamsalo i nervozno lepršaju. U mašti je nekada lepše živeti nego u stvarnosti. Tada priči uvek možeš napisati srećan kraj.
Ne razmišljaju svi tako. Neki naprosto vole da rizikuju jer za ljubav je potrebna hrabrost. Vole čari svih osećanja ljubavi, od rumenih japanskih cvetova u proleće do tmurnih jesenjih oblaka, pa sve do cunamija kraj japanskih ostrva. Neki naprosto vole da svaku emociju udišu punim plućima jer ih ta osoba ispunjava dajući im život, ma kakva god priča bila.
Nailazim na sledeću pesmu od Alekse Šantića, "Ljubav", koja me tera da se potpuno raznežim.
O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi, da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.
Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom,
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.
Sada ja, nakon ove pesme, poželim da sam ptičica koja poleće tražeći te, a nakon sto te pronađem hipnotisano i neprestano gledam tvoj simpatičan hod, oči boje tamnih noći, osmeh od kog mi oči zablistaju sjajem svih zvezda, pa pritom čujem tvoj mio glas od kog bih svaki put poželela da slušam priču za laku noć pred spavanje.
Poželim da sam vetar te da mogu neprestano da ti milujem lice, mrsim, pa ponekad i zaigram sa tvojom kosom, pritom zaljubomorišem na psa koji te radosno dočekuje i ljubi, dok ja gorim od želje za tvojim usnama i zagrljajima.
Zamišljam kako ćemo nas dvoje imati najlepšu priču od svih prethodnih koje sam pročitala, gasim svetlo sa stočića i odlazim na spavanje.
