U meni je zasađena jedna ruža koja raste redovnom brigom i pažnjom, a isto tako od nevoljenosti, tuge, dugog čekanja voljenih vene. Smeši se udišući zrake sunca, radovaći se novom danu i čekajući ponovno zalivanje. Ali ove večeri primetila sam da se polako suši i da počinje da vene. Nema više rumenih ljubavnih obraza na njoj i odsjaj boja od ispunjenosti i radosti ovog života. Latice samo sto ne krenu da opadaju. Mučno se drže za glavicu. Pitala sam je da li je žedna, ali me je samo tužno pogledala i rekla da čeka. Šta to moje milo čeka? Rekla sam joj da ću je ja zagrliti, ali mi je rekla da joj ne treba ta vrsta ljubavi, ali da će joj pomoći dok suša ne prođe. Samo sam zaćutala, sela na drvenoj klupici držeći ruke ka srcu i čekajući ono za čim ruža vene.
