Jedne smeđe oči
Krupne i sjajne
Blistavije od svake zvezde
sto krase noćno nebo,
Milije od majčine ruke
Koje grle svim srcem svojim,
Toplije od letnjih večeri
U kojima se milo smejes,
Lepse od svega oko mene
Lepše od svega sto postoji.
Kako mogu biti lepše
Bas od svake tvari?
Recicu vam lako
I upozoriti jako!
Na taj strasan zločin
Očiju tudjih!
Čuvajte se i pazite,
Govorim glasno!
Jer gle, već mi krizu prave
Pa ne mogu jesti,
Ne mogu mirna biti,
Ne mogu učiti,
Crtati i pevati,
Ne mogu ništa raditi,
A da one nisu tu kraj mene.
Kako kad je daleko?
Rećiću vam samo
Da u cveću, lišću i drveću
Sumama i gorama,
Planinama i morama,
Kući i na poslu,
U setnji i u društvu
Vidim krupne crne oči,
U svemu i oko svega,
Pored i unaokolo
Bas svuda oko mene stoje.
Opasne su te oci
Čim me toliko muče!
Slatko muče,
Sladje ne može,
Te pozelis da bude mnogo više,
Mnogo jače.
Slatko a peče,
Hrani a glad pravi,
Radost a nemir stvara,
Osmeh te vrtoglavica mala,
Rumenis, pa goris,
Pa se krijes, pa ćutiš,
Pa pricas te i sam ne znaš šta si rek'o,
Pa zamucas i ne progovoris,
Te ne znaš ni ime svoje reci,
A u glavi ceo kuršlus pravi
Zbog njegovog čuperaka tamnog.
Kako sad i čuperak da nemire stvara?
Zar se i on potkrao u glavicu moju?
Ušunjao sa očima crnim,
Te mi poremeti čitav svod misli,
Čitav spektar stvari,
Čitav vidik sveta,
Svo biće moje uzburkano pravi.
Eto takve su bile njegove oči:
Nestasne i pune sjaja,
Male a opasne,
Slatke a pune zločina,
Zločina srca moga.
Kako li ću sad
Preživeti ove krizne dane
Bez njih pored mene
Ja to ne znam,
Ali znam da iako su daleko
Ja ih vidim mnogo bliže
Bas tu pored mene
Sa čuperkom malim.
