Sašina priča ✔️

Sašina priča 6

6

U naredna četiri meseca sam shvatila koliko je on zapravo večito zauzet, jeste da sam i ja morala učiti, ali on je radio po cele dane, po nekad čak i vikendom. Nekoliko puta me je budio u jedan ujutro kako bismo se videli jer je on tek tada završio sa poslom. Jednom mu je Vanja otvorio vrata u gaćama jer sam ja zaspala od momenta kada mi je javio da dolazi pa dok je on došao, nisam čak ni čula kada je zvonio. Nisam čula ni kada je ušao uopšte, samo sam se probudila ujutro i on je bio kraj mene. Koliko god da je nekim danima radio od jutra do mraka, nekako je nalazio vremena i bilo je uvek slobodnih dana. Živela sam za te dane, tada smo bili nerazdvojni, kod nas ili kod njega u stanu, u šetnji, na kafi, nije bilo važno. Bila sam zaljubljena u njega u potpunosti već prve nedelje, posle četiri meseca iznenadila bih se kada bi shvatila da ga volim više iako sam mislila da to nije moguće, osećala sam se voljeno i volela sam ga. Najbolje od svega, najsavršenije od svega, on i Vanja su zaista bili drugovi, gledali bi utakmice u gaćama, ja bih obično stajala u kuhinji i gledala ih smešeći se kao kreten. Naravno, to je sve došlo nakon što su se napili jedan dan dok sam ja bila na fakultetu, kada sam došla kući zatekla sam ih kako pijani pričaju sasvim ozbiljno, bili su presmešni. Vanja je tada obećao da će zvati njega kada se napije, ako baš mora, neka ljubi njega, ne mene. Rukovali su se i sve, bila sam zvaničan svedok, samo što nisu potpisali ugovor o tome. Ela i Vanja navodno nisu bili zajedno, zapravo nisu hteli sebi da priznaju da jesu zajedno, svaki vikend su izlazili zajedno, po nekad smo i Filip i ja išli sa njima. Nisu se odlepljivali jedno od drugog, a kada nisu bili zajedno čuli su se stalno, ali da ih pitate nasmejali bi se i rekli ne, nisu zajedno. Sve je prosto bilo savršeno, meni je išlo dobro na fakultetu, Vanja je dobio bolji posao, verovatno ga je Filip našao, ali ni jedan od njih dvojice to nije priznao. Filip je bio savršen i ja sam se osećala savršeno.

Savršenstvo je trajalo četiri meseca i osam dana, to je prvo što mi je prošlo kroz misli dok sam ga gledala iz parka. Nije mi do sada rekao gde radi, sada sam to znala, najgore od svega jeste bilo to što je verovatno to bila njegova kompanija, ali nije se o tome radilo. Videla sam ga kada je izašao iz zgrade kuckajući nešto na telefon, posle sekunde mi je stigla poruka od njega, pitao je gde sam. Krenula sam da mu odgovaram, ali sam čula njegov smeh čak i sa ove daljine, mislila sam da me je video, ali ne. Ka njemu se gegalo dete koje je nije moglo biti starije od tri godine, imalo je plavu kosu u loknicama koje su poskakivale koliko se trudilo da što pre stigne do njega. Čučnuo je čekajući je, znala sam da je devojčica, ne samo zato što je na sebi imala haljinicu, znala sam da je to bila Hana. Nisam imala pojma gde je bila do sada, ali bila je ovde i bili su presrećni što se konačno vide. Daljina nije umanjila činjenicu da je ona ista on. Skočila mu je u zagrljaj, nisam čula šta je govorio, ali podigao ju je iznad glave, dete se smejalo i migoljilo dok ju je on držao u vazduhu spretno. Čak ni to nije bilo najgore od svega, jer sam podsvesno spremala sebe na momenat kada će mi reći za Hanu, nisam nikada zaboravila na nju. Najgore do svega je bila činjenica da je dva metra od njih stajala smeđokosa devojka koja se smešila gledajući ih kako joj se približavaju, kraj nje su stajala dva kofera na točkiće jedan, mali rozi i jedan veći crveni, njen. Prišao joj je prebacivši Hanu na kuk, zagrlio ju je i poljubio je u teme glave. Ja sam zvanično bila druga žena i mogla sam fizički da osetim posledice ove spoznaje. Nisam ih mogla gledati više ni sekunde, moj želudac se podigao i ja sam otrčala do najbliže kante.

Pet sati kasnije ja sam još uvek sedela na klupi u parku i piljila u prazno. Vanja me je zvao tri puta, stiglo mi je još osam poruka od Filipa, stresla sam se svaki put zamišljajući ga kako mi kuca poruke iz kupatila ili tako nešto. Nisam se ni trgla kada mi je zazvonio telefon u rukama, spustila sam pogled i bez ikakve emocije se javila.
,,Zdravo ljubavi. Da li si ti još uvek na fakultetu? Zašto mi ne odgovaraš na poruke?", zvučao je isto kao i uvek, pitala sam se kakav je izgovor koristio da bi pričao sa mnom, još gore od toga, kako je mogao da priča tako opušteno i sladunjavo. Stresla sam se i rešila da ne želim da razmišljam o tome, ne želim da pričam sa njim i sasvim sigurno ne želim da mu dam šansu da još malo laže i mene i nju i siroto malo dete koje je bilo toliko srećno što ga vidi.
,,Filipe, molim te nemoj me zvati, ne želim da te vidim ikada više", kako sam to rekla prekinula sam vezu i konačno ustala sa klupe besno. Telefon je zazvonio u mojoj ruci, a ja sam ga prosto ignorisala.