Pišem srcem

Ljubav što beše zahladnela

Bezazleno dete u meni punio je čaše praznih srca tuđa, jer moje beše prepuno i ujedno nepotrošivo. Ali beše to zao narod, te moje srce rani, a sebe li nahrani.
Sa osmehom krecem ka jednoj duši malenoj, ptičica bela na rame mi slete ali ubrzo odlete te ostade samo sećanje na nju. Hodi dalje duša moja ka milom zeki šćućurenom, ali čim zaduva vetar jak on pobeže u beg daleki. Hajte prepun je svet sveta mnogog, naćićemo nekog novog. Sretoh jednu mačku šarenu, pufnastog li lepog izgleda, pa te kako joj ljubav dam tako ona meni dade ogrebotinu za tili čas, pa mi srce dotakne, pa mi se suza zatekne, na dobroćudnom pogledu mom. Zasiti se mače te oladni i ode. Sad već moja duša polako se tišti ali ide dalje u svet veliki. Sretoh jednog gavrana koj zlo kleveće o svakom stvoru, osuđujući, goneći i zubima škriputaći. Nije li on jedini takav? Ali gle, sedi sova buljava koja je prepuna znanja tračeva. Leti pogled li leti samo ka laprdanju zlom tuđem. Zadesi me ismejavanje od strane hijene zlobne, pa te mi zmija šapuće lukavstva svoja obmanjivajući i težeći ka pokvarenju srca moga. Pa moja duša potonu u tugu veliku,ima li koga na ovom svetu, nekoga za rame i oslonac moj, neko istog sveta o svete moj. Kako li toliko ljudi a kako li malo bezazlenih, kako li se toliko zla nakupilo, pa koliko li je to srca ohladnela? O moj svete kad bih znao, lek jedan za tvoju tugu, za tvoju mrznju, kad bi znao da to ljubav čedo milo. Ako li svako počne sebe graditi ovaj svet bi se mogao rajom napraviti.