ŽEDNI KRVI #1 | Trilogija 'Opsesija krvi'

Sedamnaesto poglavlje

 Iza svake povrijedjene žene stoji bar jedan muškarac koji je obećao da je nikad neće povrijediti!

Osjetila sam milovanje po obrazu kao perolakim dodirom, pa su mi trnci jurnuli kičmom. Zatim su se ti prsti našli oko mog uha, pomičući mi kosu, a ja sam zadrhtala od tih osjeta. Zato sam se promeškoljila, jer mi je tako ugodno, i mekano, i toplo, i... 

I ne znam šta je tačno pridonijelo mojem buđenju, ali znam da sam u jednom trenutku brzo otvorila oči i trebalo mi je malo vremena da mi se oči priviknu na mrak u sobi. Prevalila sam se na leđa i pogleda oko sebe. Bolnička soba. Još sam ovdje.

Vidjela sam lagani pokret u periferiji mog vida i pogledala sam prema tom mjestu. Opet sam malo pričekala dok su mi se oči priviknule na još mračniji prostor. Pored mog kreveta bio je Kvin. Osmjehivao mi se, iako sam vidjela njegovu zabrinutost skrivenu u pogledu. Otkud on ovdje?

-Dobro jutro, malena. Jesi li se naspavala?- upitao je Kvin, neobično napetim glasom.

-Dobro jutro, i tebi, Kvine. Odlično, hvala na pitanju. Jesi li ti...- stigla sam odgovoriti prije nego me je prekinuo.

-Ne moram ja spavati. - rekao je kratko. Sad me već zabrinuo. Zašto je toliko ukočen?

-Zašto? - upitala sam i namrštila se na njegovo stanje.

-Vampiri ne moraju spavati. Bar ne tako često. Odspavamo poslije dugog lova, ili dobre borbe,... ili odličnog sexa... uglavnom, kad se umorimo. A šta misliš koliko dugo nama treba da se umorimo? - na to je ipak izazivno podigao obrvu. A onda kad sam se ja zacrvenila i pogledala po sobi, on se uozbiljio. -I sigurno se osjećaš sasvim odlično?- namrštio se, skenirajući mi lice onim sivim reflektorima.

-Apsolutno!- potvrdila sam kimanjem glave.- Kvine, zašto me to pitaš?- upitala sam, namrštivši se na njegovo čudno ponašanje.

-Zato što hoću da uradim ovo!- rekao je i, brzinom nepojmljivom ljudskom biću, prislonio je usne uz moje i poljubio me... pa malo je reći strastveno. Gladno je uzimao moje usne, a jezik mu se zavlačio u moja usta i istraživao je svaki kutak mojih usta. Naravno, kako sam slaba na njega, uzvratila sam mu. Nakon samo par trenutaka se odmakao, opet mi pregledavajući lice, ali ja sam se kezila osmijehom od uha do uha, bez ikakvog traga da se ne osjećam dobro. Nasmiješio se mom izrazu i nageo se pa me poljubio u nos.

-Drago mi je da si sretna i da si dobro.- rekao je, s blagim osmijehom na usnama, i uhvatio me za ruku, lagano kružeći svojim palcem po mojem dlanu, od čega su me prošli trnci niz leđa.

Zagledao mi se u oči. Njegovi sivi reflektori su me pomno promatrali.

-Hoćeš li mi reći zašto si se onesvjestila?- ozbiljnim glasom će on.

-Zašto misliš da ti ne bih rekla?- namrštila sam se zbunjeno, ali nakon par trenutaka... pa, naravno - lovci na vampire. Eto, zato mu nisam mogla reći. Zna li za njih?

-Zato što znam da bi lagala da me zaštitiš... -pogledao me je nekako i sa razočarenjem i sa ponosom.- A šta misliš kako sam saznao da si se onesvjestila? Oni su mi javili.- slegnuo je ramenima.

Gledao me je ali kao da je gledao kroz mene.- Jesu li ti rekli zašto se ne koljemo međusobno?- upitao je, a ja sam se lecnula zamišljajući to 'klanje'.

-Da... neki dogovor među vama, koji uključuje ne povrijeđivanje ljudskih stvorenja... ili tako nešto.- slegnula sam ramenima. A grlo mi je bilo toliko suho da mi je trebala tekućina prije nego nastavimo ovaj razgovor. - Možeš li mi dodati čašu vode? Žedna sam.- zamolila sam ga.