Ponovno sluđena-4.knjiga serijala "Ponovno"

"(Ne)očekivani obrt situacije"

VIOLETA

Ja sam stvrano ukleta ili me je mali toliko omađijao da više ne mogu trezveno da razmišljam! Kada mi je David javio da mora hitno u Firencu jer je Nenadu slomljena noga nisam ni čekala da me pozove, već sam bila spremna da krenem sa njim. Tamo sam izigravala hladnu glavu, ali srce mi se cepalo kad sam ga videla u gipsu i kad sam videla koliko je jadan i očajan.
Kada smo stigli u Beograd, smestili smo ga i pošto je Ruža bila na zasluženom odmoru, ja sam ostala kod njih. Ustvari htela sam da odem, ali me je mali zamolio da ostanem. I ja nisam mogla da odolim. Nisam, jer ga volim i hoću da mu pomognem. Otišla sam u stan po stvari i uselila se u Bojanovu bivšu sobu. Ipak, on mi nije olakšavao. Tražio je da razgovara a nije hteo da priča, slao bi mi poruke a nije hteo da se suoči sa mnom. Nije hteo da izađe iz sobe. Mislila sam, iako je naša situacija bila kao rešena, da je možda ovo čudo koje će nas ponovo spojiti. Mislila sam i pogrešila.
Samu sam sebe prezirala, tu sam bila, radila sam po njegovoj kući, kuvala sam njemu ručak i šta!!! Ništa, skoro da ga nisam ni videla. Onda su jednog dana Boki i malecka stigli iz sela. Bokija sam poslala ravno kod malog, a malecka i ja smo bile u kuhinji.

"I? Jeste li se pomirili? Kad sam čula da si ovde..."

"Ej, mala, polako. Nismo se pomirili, skoro da nismo ni pričali."

"Pa šta onda ti radiš ovde? Ne razumem."

"E, ni ja ne razumem. Pitao me je da ostanem i ja sam pristala. A sad ličim na Ružu, sluškinju..."

"O dušo, ti da nisi htela, ne bi ostala, nemoj da se lažemo. Zašto ga malo ne poteraš?"

"Kako kad ga i ne viđam! Ceo dan je u sobi, gunđa i mrmlja sebi u bradu... Šalje mi poruke a neće da pričamo! Iritira me što sam se našla u ovome!"

"Srce, slušaj me! Nije mu lako, to je sigurno. Sudeći da si ti njega izbacila zadnji put možda on čeka da ti napraviš prvi korak?! Znaš, muški mozak je to..."

"E, pa, napraviću ja prvi korak i ima da ga pamti!"

"Dobro, dobro, iskoristi to što je u gipsu, tvoja pomoć mu je neophodna."

"O da, videće on. Nego, pričaj, kako je bilo kod Bokijevih? Oni su divni jel da?"

"Jesu, ja sam oduševljena. A tek Bojana, već je obožavam!"

"Da, mala je zvrk. Znači sve je dobro?"

"Jeste Viki. Toliko volim Bojana i mislim da je ovo ono pravo."

"Naravno da jeste! Nismo se džabe onoliko trudile! Biće sve dobro sa vama. Evo čujem ih. Ljubi te Viki. Čujemo se."

"Ćao Viki i kreni odmah u napad!"

Mala je u pravu, dosta sam čekala. Kod njega pomaže samo direktan kontakt, samo šta da uradim? Kako da ga navedem da počne da koristi mozak malo?! Dok ja perem šoljice od kafe čujem njega kako doziva Davida.

"Ćale, ćale!!"

"Nije tu! Šta se dereš, jebote?"

"Gde je? Moram da se okupam."

O da, evo je moja šansa. Smisliću usput šta ću i kako ću.

"Ja ću ti pomoći."

"Ne, nećeš!"

"Slušaj klinac, ako sam već ovde, pomoći ću ti. Samo mi moraš reći kako ćemo."

"Viki..."

"Nenade, ja nisam nečovek. Sad si bespomoćan i osakaćen, naša situacija nema veze sa tim. Dakle, kako ćemo?!"

O itekako ima! Sad ću te tuširati, dražiti, paliti da nećeš moći da misliš a onda ću te samo ostaviti...

"Ne znam, moraćemo da improvizujemo. Ponećemo stolicu, ja ću sesti a ti mi istuširaj gornji deo."