Ruski POLJUBAC #2 ✔️

23. Marko

- Marko, zašto se tako ponašaš? - pažljivo ga promatram.

- Samo potpišite, molim vas.

Uzela sam olovku u ruku i ne gledajući potpisala papir ispred sebe. Podignula sam ga sa stola i pružila mu ga.

- Šta radiš ovdje? - šapatom sam upitala.

- Samo obavljam svoj posao, gospođo.

- Prestani me tako oslovljavati. - dlanom sam iznervirano udarila po stolu, na što se Marko nije ni pomaknuo, niti promijenio svoj izraz lica.

Činilo se kao da mu je sve svejedno, a mene je to izbacivalo iz takta. Uz suzdržan i kratak pozdrav okrenuo mi je leđa i otišao, a mene ostavio da se žderem u jebenom čudu.

Podignula sam slušalicu, birala broj i kratko sačekala, dok mi se ne javi moja tajnica Marta, jedina osoba u ovoj firmi kojoj sam donekle vjerovala.

- Koju funkciju obavlja Marko Hodak u našoj firmi? I zašto, k vragu, ja ne znam za to?

************************

Nestrpljivost u meni dosegnula je vrhunac. Ako samo sjedim i čekam, nisam nikome od koristi, ponajmanje sebi. Sačekala sam kraj radnog vremena i polako došetala do Maurovog ureda. Pokucala sam i ušla, zatvorivši vrata iza sebe. Njega nije bilo i to je ono što sam priželjkivala. Brzim sam se koracima približila stolu i bez razmišljanja stala prekopavati papire, preturati ladice, ormariće.

Tražila sam nešto, bilo što... Morala sam napokon biti korak ispred njih, a sve što sam primila u ruku nije bilo nimalo sumnjivo.

Adrenalin mi je šibao tijelo dok sam se okretala po uredu, grickala nokat i tražila nešto što će mi privući pažnju. Znala sam da nešto postoji, znala sam da u nešto gledam, samo ne vidim.

Mauro nije ljubitelj umjetnosti, štoviše, smatra da su to precijenjene črčkarije, a ja upravo gledam u repliku Munchova Krika. Priđem do zida i prstom nježno pokušam zaljuljati rub slike. Fiksno je pričvršćena i ne pomiče se. Zatim pokušam grublje i na moje iznenađenje uspijem. Slika je zapravo postavljena kao vrata na rupi u zidu u kojoj se krije maleni tamno sivi sef.

Obuzme me ushićenje, jer znam, znam da se unutra krije nešto što može biti karta mojoj slobodi. Brzopleto unosim sve kombinacije od četiri broja kojih se mogu sjetiti, datum rođenja našeg sina, datum našeg vjenčanja, njegov datum rođenja, pa i moj... Ništa...

Zamalo odustanem, ali onda mi još jedan niz brojki padne na pamet. Ukucam datum onog dana kada sam ga napustila... Senzor zapišti i razveseli me zvukom otključavanja u istom trenutku kad začujem Maurov glas ispred vrata. Refleksno pritišćem vratašca sefa, vraćam sliku na mjesto i tražim svoj izlaz. Pištanje se i dalje čuje iza slike, stežem šake uz tijelo, čvrsto zažmirim s jednom jedinom mišlju. Uhvaćena sam.

Vrata se otvaraju, Mauro ulazi unutra, a ja duboko udahnem, nimalo spremna na ono što mogu očekivati kad me ugleda.

- Majo? Šta radiš tu? - ne sakriva svoje iznenađenje.

- Čekala sam te. - ispalim.

- Čekala si me?

Stisne oči u tanke proreze i na tren me proučava. Tijelo mi drhti i samo se molim da ne shvati koliko sam napeta, koliko me trese panika. Pogleda iza mog ramena, naginje glavu u stranu i sporim koracima krene prema slici.