Ponovno rođenje-1.knjiga serijala "Ponovno"

"Mrzim te!"

MOMIR

Mesec dana ovde proletelo je za čas.
Uhvatili smo rutinu, ustanemo ujutru, popijemo kafu, doručkujemo, nakon toga ja izlazim da šetam po okolini a Mina ide u nabavku pa sprema ručak. Zatim previjanje, malo leškarenje i dremanje. Onda opet šetnja, gledanje filmova i spavanje. Ne pamtim kad sam ovoliko odmarao i uživao. Skoro da sam se i oporavio mada mi Mina još uvek nije skinula zavoj, a rana je dobra i zarasta.
Za to vreme se prekorevam jer mi misli stalno lete njoj?! Može biti zato što smo sami ovde i osuđeni jedno na drugo, ne znam...
Kad god bi uhvatio sebe da razmišljam izašao bi napolje da bistrim glavu, jer sam počeo previše da mislim o osećaju koji je njen dodir imao na mene. Jedva sam čekao da mi skine taj prokleti zavoj a samim tim udalji svoje ruke sa mene. Stalno je dodirivala moj goli torzo i time mi palila kožu. Dva puta sam za ovih mesec dana morao da pobegnem u kupatilo i tamo se ručno olakšam. Nisam ponosan na to ali i ja sam samo čovek. Šta radim iza zatvorenih vrata, samo je moja stvar. Znam da nije u redu.
Distancirao sam se jer nisam želeo da je uplašim ili dovedem u nezgodnu situaciju svojim ponašanjem. Pomoglo mi je što je ona bila hladna i blago prijateljski nastrojena.
Međutim, sve ovo vreme ona nije potezala pitanje Damira i ja sam znao da je ovaj naš vakuum kratkog veka i da je ta tišina zatišje pred buru.
Zato sam uživao i gledao je. Kad god bi uhvatio trenutak krišom bi je posmatrao. Sve mi se na njoj sviđalo, iako joj plava kosa nije prirodna, njoj je tako duga savršeno stajala. Tamne oči su se isticale a tek naočare, nisam ni znao da se palim na njih. Eto, opet sam u buli, jer mi misli beže na tu stranu. Psovao sam se, opominjao, zabranjivao sebi da u njoj gledam ženu, prelepu, mladu, seksualnu. Video sam poneku iskricu u njenim očima ali ja nisam ni smeo niti hteo to da potpaljujem. Mogao bi da je slomim a ona je već jednom bila slomljena. Možda bih mogao da skratim ovde boravak i odem kod Radmile. I ona bi me isto pazila i negovala. Možda bih mogao da pobegnem odavde dok ne napravim bilo kakvu glupost. Momire, saberi se!!!

"Momire, kada ćemo ozbiljno pričati? Mislim da sam ti dala dovoljno vremena?!"

Eto znao sam da će doći i taj dan. Nakon ovoga više me neće gledati istim očima, a možda me više neće ni pogledati!

"Hajde odmah, idemo napolje na trem."

"Samo ti počni, pričaj mi o Damirovom i tvom odnosu."

I ja počnem, sve od najranijeg detinjstva, kako nam je majka umrla, čim nas je rodila, od komplikacija. Od našeg zajedničkog života kod Radmile, koja nam je bila i otac i majka, do toga da smo se uvek potpomagali i bili zavisni jedan od drugog.

"Ali, Damir je uvek patio za Srbijom, ja nisam. I samo je jednog dana prelomio i hteo da se vrati, a ja nisam."

"I šta je onda bilo?"

"Tada smo se prvi put ozbiljno pokačili. Mnogo mi je zamerao, a najviše jer nisam došao na venčanje."

"A zašto nisi došao?"

"Uf, Mina pa ovako, ja sam inspektor u Švajcarskoj policiji, imam puno veza i puno neprijatelja. Tada je bilo preopasno."

Gledam je i osećam treperenje u grudima, sve smo bliže klizavom terenu. Minuti su u pitanju kad će sve otići dođavola. Osećam to...
Ne mogu da joj kažem da sam glavni za Evropol, da jurim velike budže širom Evrope i sveta. Što manje bude znala bolje je za nju.

"Momire, u šta si se to upetljao? I Darko je rekao da prestaneš da kopaš? Upucali su te isto kao Damira!"

Gledam kako ustaje sa stolice i počinje da šeta tamo-vamo. Znam da sada traži neke slike iz prošlosti, prosto čujem kako glasno razmišlja.

"Sad sam se setila? Jesi li ti bio ispred kluba Underground jedne večeri pre Damirovog ubistva?! Gledaj me u oči, pobogu!"

"Ne znam o čemu pričaš."