Ponovno rođenje-1.knjiga serijala "Ponovno"

"PROLOG"

Beograd, 2016.godina
Urgentni centar, nešto iza ponoći

MINA

Stojim pored rešoa i čekam da provri voda. Nikad nisam volela da pijem kafu ovako kasno ali ove večeri mi baš treba. Obično popijem jednu kad dođem u noćnu smenu i to oko 19h, a kasnije pijem samo čaj. Zakuvavam kafu i sipam 3 šoljice, za sebe, za Miru-moju najbolju prijateljicu i za dr.Milana koji je sa nama dežuran. Sedam na dvosed u dežurnoj sobi i prislanjam šoljicu nosu udišući prelep miris kafe. Mmm...mmm...
Ne znam zašto sam blago uznemirena ali večeras nešto treperi unutar mene. A nije posao u pitanju...

Čujem Mirine korake, koja kao furija uleće u sobicu i sa vrata govori:

''Čoveče, trebalo je da odem u Norvešku kad sam mogla, ovo ovde je haos!''

Zatim baci pogled na mene, pa na šoljicu, pa pita:

''Srce,jesi li dobro? Odmori ti malo, digni noge, ja sam sad u spidu i pomoći ću Milanu šta god zatreba. Naporne su ove noćne a ti si bogami preterala!"

Grdi me moja drugarica. Možda sam preterala, ali to je moj život sada. Uglavnom posao.
Nisam stigla ni da klimnem, kad čujemo Milana kako nas doziva:

"Devojke, pokret, javljaju stiže nam pacijent sa dve prostrelne rane!''

Mira već skače pa vuče i mene i u trku zakopčavamo uniforme, vezujemo kosu i navlačimo rukavice. Hitna je već na samom ulazu.
Čoveče, pre samo minut sam ležala i mirisala kafu. Al to je cena urgentne službe, nikad nisi miran. Otvaraju se vrata od kombija i čujem Milana kako govori:'

"Polako ljudi, pazite na njega, nemojte ga mnogo pomerati!''

Krajičkom oka vidim da je mladić u pitanju. U jebote, tako je mlad,a već je metak u njemu! Odmahujem glavom a Mira mi šapuće:

"Srce, zovi odmah salu da se spreme, mi mu ovde ne možemo mnogo pomoći."

Kratko klimnem i čim ga prebacimo na pokretni sto krećemo prema liftu. Na sredini hodnika blizu pulta sa telefonom refleksno bacam još jedan pogled na mladića.

Ostajem bez daha...
Gušim se...
Gubim se...

"Srce, jesi li dobro?"

Čujem Miru kroz izmaglicu. Čujem je, ali ne mogu dalje.

"Saberi se odmah! Zovi salu,ovo smo videle već sto puta! MINA!!! Plašiš me srce, šta ti je pobogu?!"

Šapatom progovaram, još uvek ne verujući:

'' Ovo je moj muž."

Sada Mira ostaje bez teksta, oči joj se u šoku šire a zatim dodajem još tiše:

"Ali on je već mrtav!"

Nema me, padam u bezdan...

Drage moje, evo nakon godinu dana vreme je da se ova priča sredi.
Želim samo da pregledam tekst i uklonim koje pravopisne greške. Ništa u tekstu neću menjati jer volim ovu priču baš ovakvu kakva jeste-nesavršena jer je prva koju sam pisala.
Ovo neće dugo trajati i onda ću je kompletnu vratiti.
Za sad stavljam novi cover koji je ponovo radila Extraordinary_lady!

Hvala vam na razumevanju, puno poljubaca šalje vam vaša profesorka28