Ponovno rođenje-1.knjiga serijala "Ponovno"

"Raj"

MINA

Uoči Nove godine 2004/2005.

Damir me već par minuta požuruje, jesam li se spakovala, kad ćemo već jednom da krenemo. Znam da je i on nestrpljiv al mene je uhvatila neka panika. Prvi put on i ja idemo na put zajedno tj.on je insistirao da za ovu Novu godinu odemo na Zlatibor i budemo sami. Tamo ima malu kuću izolovanu od sveta i moći ćemo konačno da se opustimo i nauživamo. Sve ovo vreme otkako smo zajedno proletelo je da nisam ni osetila. Pošto sam u par navrata ostajala da spavam kod njega bio je red da upozna moje roditelje, bar je sam on tako tražio. Mama ga je naravno pozvala na nedeljni ručak i bila oduševljena njime, njegovom ljubaznošću, neposrednošću, ali i kulturom, međutim, tata je jako malo pričao i u prvi mah sam se bila uplašila. Kako je vreme proticalo tata se malo otkravio pa sam se i ja opustila znajući da je verovatno bio stegnut jer je procenjivao čoveka koji mu sve više otima njegovu curicu. Potpuno razumljivo!
Nakon toga, svake nedelje idemo kod mojih na ručak i tako već evo 6 meseci. Ja sam jedino znala da od rodbine ima samo tetku i da je ona negde u Nemačkoj, ali mama je bila uporna pa je saznala da mu je majka umrla odmah po njegovom rođenju a da je otac isto negde u inostranstvu i da nisu u dobrim odnosima.
Kad god smo pričali govorio bi da sam samo ja njegova porodica!

Uveče istog dana...

Stižemo polako na Zlatibor, volim što kod nas nema snega i skoro da nema ni zime, a ovo ovde je druga dimenzija. Sve se beli, cela okolina je nestvarna kao da gledam pejzaže sa slika. Gledam i uzdišem od lepote.

"Ovo je predivno, jesam li ti rekla da nikad nisam bila na Zlatiboru? Jedva čekam sve da vidim i jedva čekam da non stop budem sa tobom!"

Prestala sam davno da mozgam kuda će me odvesti ova veza i ponašam se spontano jer sam rešila da uživam dok traje. Uzeću maksimalno iz nje i trudiću se da nikad ne zažalim zbog svojih postupaka.

"Sad ćeš videti šta je predivno, kad vidiš kućicu raspametićeš se."

Krećemo se niz magistralu, prošli smo sam centar što meni sasvim odgovara, kad budemo hteli u gužvu imamo auto pa možemo ići. Damir skreće nekim seoskim puteljkom i ja ugledam par kućica tj.slatkih brvnarica poređanih u nizu.

"Eto, ona u sredini je naša. U mom je vlasništvu tako da se ne brineš".

Parkira se tačno ispred ulaza i ja vidim da je prilaz skroz očišćen.
Izlazim opijena i čekam njega, međutim u tom momentu mu zazvoni mobilni i samo čujem:

"Zašto me zoveš, zar nismo rekli sve jedno drugom? Jeste, na Zlatiboru sam, šta te briga sa kim?! Pusti me da uživam!"

Besni i baca mobilni na zadnje sedište i mrmlja sebi nešto u bradu. Bokte, nije valjda neka luda bivša devojka! Pa rekao mi je da dugo nije imao nikog, ko ga sad zove, baš sad kad treba da budemo sami?! Ko se tako natempirao da ga iznervira?!

"Hej ljubavi, jesi li u redu?"

Pitam jer šta ću, moram da znam.

"Sve je u redu, hajde da ti pokažem kuću. Pazi na prilaz, očistili su al možda je malo klizavo."

Daje mi ruku pa me ovlaš cmokne u usta i povuče pravo na vrata. Joj, ova je kućica san mojih snova, neću se više vraćati za Beograd!
Unutra u prizemlju postoji kuhinja sa malom trpezarijom i dnevna soba, sve urađeno u drvetu, zatim se isto drvenim stepenicama penjemo na sprat gde se nalazi kupatilo i dve spavaće sobe, postoji i potkrovlje gde je smešten još jedan krevet.
Sve mi se sviđa i ne mogu da sakrijem osmeh i zadovoljstvo, zahvaljujući ovom čoveku koji mi sve pruža.

"Oduševljena sam."

Govorim i bacam mu se u naručje, hoću da ga grlim, da ga ljubim, da mu odagnam tu tugu koja mu se pojavila u očima.