EMPTY FEELING

21)Rođendan

(Dragi moji izvinjavam se što mi je ovoliko trebalo za novi deo, ali jako mi smetaju ove vrućine. Nadam se da je vredelo čekati nastavak. Volela bih da mi ostavite svoj komentar, jer me zanimaju vaši utisci. :D
I ovaj deo je opet malo duži, napisala sam preko 4,000 reči. 
Uživajte, kao i uvek ostavite vote/kom. xo)

Katherin POV

I ovaj mesec, kao i svaki drugi, prošao je veoma brzo i približio nas mesecima učenja i ispita. Posle njih za neke slede tri meseca raspusta i odmaranja, dok će za druge to biti meseci ponovnog učenja.

Imam utisak da je ovaj mesec prošao brže nego svi drugi, a za to su krive sve promene koje je za sobom ostavio. Mart je mesec u kom sam na početku pizdela i bila u ratu sa prelepim sportistom, u kom sam slomila kamen rata kako bih zajedno stvorili novi i jači zajednički kamen prijateljstva, koji je sve samo ne prijateljstvo.

Prošlo je dve nedelje od Jesyne predstave za koju je dobila veliku ocenu kod njenog ludog, matorog profesora, i za koju je publika nagradila ogromnim aplauzom u trenu kada je njen zahtevni profa prozvao njeno ime i ulogu Ofelije.

Pucama sam od ponosa na nju, dok sam stajala u trećem redu sale, okružena nepoznatim osobama i sa dva luda muškarca.
Zajedno sa Jesy u čijim očima se ogledala sreća, gledala sam u ta dva pomahnitala muškarca koji su svojim zviždanjem često prekidali, i na kraju uspeli razljutili njenog profesora glume. 

Nakon prvog izostanka, zbog kojeg me nije izjedala krivica primećujem ogromne promene nastale duboko u meni. Za sve je kriv Alexov topli, zaštitnički zagrljaj u kojem sam želela ostati duže od par sekundi.

Otkad se družimo često uhvatim sebe kako se iskreno, na sav glas smejem nekoj njegovoj šali, što je ludo. Više puta na časovima nedostajale su njegove gluposti o mudrim ljudima i filozofima, što ješ luđe.

Na našim zajedničkim predavanjima sa kojih je izostajao jako mi nedostajao njegov osmeh pomešan hrapavim i dubokim muškim glasom, kao i njegovo telo čije prisutvo za onim stolom uvek osetim.

Puno stvari promenilo se u ovom mesecu koji je doneo proleće, jer sada željno iščekujem naša dva zajednička predmeta. I sve ove promene polako prihvatam, ali trudim se da ih što bolje ignorišem. A to je teško.
Jako, jako teško.

Više od nedelju dana nalazim se sa Alexom nakon predavanja kako bih dovršila njegov kolaž-portret. Skoro sam blizu, trebam samo još par slika da dodam i sledeće nedelje predajem rad, koji ću morati da objasnim pred profesoricom.

Dan nakon one utakmice opet smo otišli u park, sa tim da se naše slikanje pretvorilo u vijanje i moje glasno bežanje od Alexa, kada mi je iz ruku oduzeo fotoaparat.

U tom trenutku park su ispunjavali naši prepleteni glasovim sreće, zbog čega su nas mnogi stariji parovi iz daljine posmatrali sa osmehom na licu.
Znala sam da nas vide kao dečka i devojku čim sam primetila njihove stare i grube usne kako se rastežu u veliki smešak. Iznenadio me osećaj koji je u tom trenu prošao kroz moje telo. Nije mi smetalo što nas video kao ljubavni par, a to je bilo jako čudno.

„Kate, dođi ovamo! Ajde, sad jedna ozbiljna, pa da vidiš koliko je to teško kad ti neko naredi. Stani slatkice, jer ako te uhvatim neće ti kazna biti samo slikanje", dahtala sam dok sam bežala od njega, i kao poludela smejala se njegovom veselom glasu.

Vesela, kao mala devojčica, nogama sam grabila sve brže korake, samo da pobegnem što dalje od Alexovim dugih ruku. Hm, on nije mi svestan da ću upotrebiti svaku njegovu sliku samo da napravim nešto ludo i nesvakidašnje.

Mnogo sam rizikovala sa našim druženjem u kojem polako jedno drugom otrivamo sve stvari koje volimo. Rizikujem više nego što bih trebala. Dajem veliki zalog. Svoje srce.