Korak Između Nas

20. deo: Lukas

Lukas

Nije me bilo briga za novac. Niti za to koliko će me koštati telefonski pozivi u gluvo doba noći.
Kada sam pozvao Alehandra, najskupljeg i najnemilosrdnijeg advokata u Madridu, rekao sam mu samo jedno:

„Želim štit oko Santa Klare koji niko ne može da probije."

Sa druge strane zavladala je kratka tišina.

„Ozbiljno je?"

„Ozbiljnije nego što misliš."

To je bilo dovoljno.
Alehandro me je poznavao godinama. Znao je da nikada nisam tražio usluge. Znao je i da ne bih zvao da nije važno.
Poslednjih nekoliko dana živeo sam između dva sveta.
Ujutru sam bio trener na terenu akademije „Nova Zora", posmatrajući klince kako završavaju trening. Njihova vika i smeh dopirali su do mene kao kroz vodu.
Popodne bih postajao arhitekta.
Na stolu moje kancelarije ležali su nacrti novog sportskog centra koji sam projektovao za severnu obalu. Investitori su pritiskali rokove, izvođači zvali svakih sat vremena, a ja sam se trudio da funkcionišem kao normalan čovek.
Nije mi polazilo za rukom.
Telo je bilo tu, ali misli nisu.
Stalno su odlazile nekoliko ulica dalje. Do kuće pored mora, do Rose.
Ne do one Rose koju sam nekada voleo, već do žene koja se sada svakog jutra budi pokušavajući da nauči kako da ponovo diše.
Telefon je zavibrirao u mom džepu, bio je to Alehandro.
Javio sam se odmah.

„Reci mi da imaš dobre vesti."

„Zavisi šta smatraš dobrim vestima", začuo se njegov glas.
Čulo se šuštanje papira.

„Tvoj doktor je nervozan."

Prvi put posle mnogo dana osetio sam tračak zadovoljstva.

„Nikolas?"

„Da."

Kratko se nasmejao.

„Pokušava da prikupi dokumentaciju koja bi mogla da ospori Rosinu sposobnost za starateljstvo. Ali pravi greške. Greške čoveka koji je navikao da pobeđuje."

Naslonio sam se na ogradu terena.

„Kakve greške?"

„Previše pritiska ljude. Previše preti. Takve stvari ostavljaju tragove. Već imam dovoljno materijala da ga ozbiljno zaboli glava."

Vetаr je doneo miris mora.
Prvi put posle mnogo dana mogao sam normalno da udahnem.

„Pokrećemo sve što možemo", nastavio je Alehandro.

„Moji ljudi već rade na tome. Ako pokuša da pokrene postupak za Estrellu, neću mu ostaviti mnogo prostora."

Ćutao sam nekoliko sekundi.

„Alehandro."

„Da?"

„Njeno ime ne sme da se povezuje sa mnom."

Sa druge strane zavladala je duga tišina.
Razumeo je.

„Još uvek je toliko voliš?"

Zatvorio sam oči, nisam odgovorio, nisam morao.

„U redu", rekao je konačno.

„Za nju sam samo advokat koji je preko porodičnih prijatelja saznao za slučaj. Dolazim u Santa Klaru za nekoliko dana da razgovaram sa njenim roditeljima i preuzmem sve lično."

Tek tada sam klimnuo.

„Hvala."

Taj dan sam otišao kod roditelja. Kada sam stigao kući, sunce je već počelo da zalazi.
Otac je sedeo na terasi sa šoljom kafe u rukama i čekao me je.
Odmah sam znao da želi da razgovara.
Seo sam preko puta njega.
Nekoliko trenutaka slušali smo samo talase.

„Prihvatio je slučaj?"

Klimnuo sam.

„Dolazi za nekoliko dana."

Otac je uzdahnuo.
Videlo se da mu je laknulo.

„Dobro."

Ponovo smo zaćutali.
A onda je rekao ono zbog čega mi se celo telo ukočilo.

„Video sam Rosu."

Pogledao sam ga.

„Kako je?"

Nekoliko sekundi birao je reči.

„Mršavija je."

Spustio je pogled na šolju.

„I dalje se plaši. Trese se na svaki jači zvuk."

Vilica mi se stegla.

„Ali..."

Podigao je pogled.

„Više nije sama."

More je udaralo o stene ispod nas.
Nisam rekao ništa, nisam ni mogao.

„Njeni roditelji su uz nju", nastavio je.

„Mateo, mi, roditelji."

Osetio sam kako mi se nešto teško pomera u grudima. Ne olakšanje, ne još, ali nešto blizu toga.
Otac me je posmatrao nekoliko sekundi.

„Ponosan sam na tebe."

Nasmejao sam se bez radosti.

„Ne radi se o meni."

„Znam."

Glas mu je bio tih.

„Baš zato."

Kasnije te večeri sedeo sam sam u kancelariji akademije.
Napolju je počela da pada sitna kiša.
Na ekranu računara smenjivali su se nacrti, budžeti i projekti novog sportskog centra.
Pokušavao sam da radim, ali bez uspeha.
U jednom trenutku otvorio sam fioku.
Unutra je ležala stara fotografija.
Božić, pre mnogo godina.
Dve porodice za istim stolom.
Moji roditelji, njeni roditelji.
Rosa i ja, nasmejani, bez ožiljaka.
Bez odluka koje će nas kasnije slomiti.
Posmatrao sam fotografiju nekoliko sekundi, a onda je vratio nazad.
Neke stvari nisu smele da se diraju, ne još.
Rosa je još uvek vodila bitku koju niko osim nje nije mogao da dobije. Nije joj bio potreban spasitelj. Nije joj bio potreban muškarac koji će rešavati njene probleme.
Trebao joj je mir, trebalo joj je vreme. Trebalo joj je da ponovo nauči da diše bez straha.
A ja sam to morao da poštujem.
Ustao sam i prišao prozoru, gledajući kroz mrak u zaliv.
Nisam morao da je vidim, nisam morao da razgovaram sa njom.
Nisam morao da budem deo njenog života.
Ne sada.
Rosa je bila predaleko od žene koja može ponovo da voli.
Trebaće joj vreme, možda mnogo vremena.
Kako bi ponovo mogla da veruje, da ponovo diše, da ponovo bude ona. Važno je bilo samo da više nije sama.
Da iza nje stoje njeni roditelji,
Mateo, moji roditelji.
Čitava Santa Klara.
I svi ljudi koje sam mogao da podignem na noge jednim telefonskim pozivom.
Nikolas je u Barseloni mislio da je pronašao slabu, napuštenu ženu.
Nije znao da je dirnuo u porodicu.
A u Santa Klari, porodica je bila jedina stvar koju niko nikada nije uspeo da pobedi.
I ako bude potrebno, biću njen nevidljivi zid.
Sve dok sama ne nauči da stoji.