Dvostruka igra

Epilog

"Dobro i mislio sam da treba da sačekate sa detetom, ali vi ga preteraste.", Darko je progunđao pet godina kasnije.

Jana je uzdahnula i sela kraj njega. "Ne čekamo, tata, samo... Nešto nije u redu. Ne znaju da li ću ikad moći da ostanem u drugom stanju, navodno sam zdrava, kao i Veljko, ali šanse da imamo zajedničko dete je pet posto.", prošaputala je.

Darko ju je pogledao, a onda uzdahnuo i zagrlio je. "Mislio sam... Jebi ga, Jano, zašto mi nisi rekla?"

Tužno mu se osmehnula. "Zato što i dalje verujem u tih pet posto.", promrmljala je i slegnula ramenima.

Nežno ju je poljubio u slepoočnicu. "Onda će i biti. Šta ti je Veljko rekao na to?"

"Da mu nije bitno, da ne moramo da imamo ni jedno i da sam mu ja jedino bitna. I on je meni, tata, ali bilo bi lepo."

Osmehnuo se i jače je stegao. "Naravno da bi i biće lepo. I sama si rekla i dalje veruješ u tih pet posto. Nemoj o tome da razmišljaš, biće sve u redu."

Osmehnula se i poljubila ga u obraz. "Znam da hoće. Veljko se nešto zadržao. Hoćeš li ručati sa mnom?"

Osmehnuo se i klimnuo glavom. "Hoću."

Ustala je i krenula ka kuhinji, kad joj se zamantalo u glavi. Naslonila se na zid i duboko udahnula. Darko je skočio, uhvatio je i pogledao je. "Dobro sam.", promrmljala je.

Odmahnuo je glavom, naterao je da sedne, pa je pomazio po glavi i zagledao joj se u oči. "Nisi dobro. Da li ti se to često dešava?"

Slegnula je ramenima. "U poslednjih desetak dana. Verovatno sam umorna, tata, zaista se trudim da pokrenem oba restorana i..."

Darko je prevrnuo očima, podigao je sa stolice i povukao je ka vratima. "Ideš kod lekara, iz ovih stopa."

"Tata..."

"Nema rasprave, Jano. Veljku ću poslati poruku da sam te odveo u bolnicu."

Prevrnula je očima i krenula za njim. Sa njim i Veljkom i nije moglo da se raspravlja, a i kad bi pokušala, njih dvojica bi ipak isterali svoje. Zazvonio joj je telefon i ona se javila. "Molim?"

"Zašto te Darko vodi kod lekara? Šta se desilo, jebote?"

Uzdahnula je i osmehnula se. "Samo me je uhvatila nesvestica, ništa strašno.", promrmljala je.

"Ništa strašno? Jano, jel ovo prvi put?"

"Ovaj, ne."

"Čekam vas tamo. Jano..."

"Mm?"

"Razgovaraćemo o ovome. Volim te.", progunđao je i spustio slušalicu.

Zasmejala se. Vrlo dobro je znala gde ih ti razgovori na kraju odvedu i morala je da prizna da ih jedva čeka. Desetak minuta kasnije su bili ispred bolnice. Nasmejala se kad je videla Veljka i potrčala mu zagrljaj. Uhvatio ju je i jako je zagrlio. "Udavićeš me.", nasmejano je rekla.

Odmakao je od sebe, pogledao je i željno je poljubio. "Jesi li dobro?"

Prevrnula je očima. "Samo sam umorna, ljubavi. Dobro sam, ni ne treba da budem ovde."

Smračio se, uhvatio je za ruku, pa pogledao u Darka. "Ti si taj koji joj je sve dopustio i ne znaš baš ništa da joj odbiješ, ne ja.", Darko je progunđao.

"Ne ti? Ko joj je povlađivao od kako se rodila, jel ja?"

"Nemogući ste, nemogući. Prekinite sad, neka bar doktori misle da smo normalni.", progunđala je i ušla u bolnicu. Predala je svoju knjižicu i sela na klupu u čekaonici. "Pogledaj ti tu gužvu, nećemo stići ni za sto godina na red i... Gde ćeš?", upitala je, ali se Veljko bez odgovora udaljio.