Dvostruka igra

Dvadeset četvrto poglavlje

Veljko je ustao, sipao mu čašu viskija, pa seo do njega. "Neću je povrediti. Volim je."

"Jebeno se nadam, za tvoje dobro. Ona nije jedna od, to nek ti bude jasno.", odsekao je i otpio gutljaj viskija. "I budi srećan što ne mogu ništa da joj odbijem, već bi bio pokojan."

Jana je sela do Darka i pogledala ga. Pomazio je po kosi, povukao je u zagrljaj i poljubio je u teme. "Stvarno sam mislila da ćeš ih sve pobiti."

Nasmejao se. "Verovatno i bih, da se ti nisi založila za njih. I, ko je sve znao, a nije našao za shodno da mi kaže?", upitao je i izvio obrvu.

Kale i Tile su se pogledali. "Za sat i po moramo biti na sastanku sa Čotovim ljudima. Vidimo se.", promrmljali su, poljubili Janu u teme i zbrisali.

"Mislim da je vreme i mi da krenemo, treba naći nekoga ko će počistiti kuću, pre nego što se Jana vrati.", Aleksandar je promrmljao i uskoro su i oni otišli iz stana.

"Tako dakle, svi su znali."

"Ivan i Konstadin nisu.", Veljko je promrmljao.

Pogledao je u Janu i shvatio da je zaspala. Lagano ju je podigao, odneo je kod Veljka u sobu, nežno je spustio na krevet, pokrio je, pa se vratio nazad. "I?", upitao je kad je seo preko puta njega i sipao obojici po čašu viskija.

Veljko je uzdahnuo, pa ga pogledao u oči. "Ona je prva koju sam zaista želeo, ali nikad ništa ne bih uradio, da nije došlo do svega ovoga. Zaboravio sam da je tvoja sestra..."

"Ćerka, ona je moja ćerka, Veljko."

"Ja to nisam znao, znao sam da je tvoja sestra. I znao sam da je zabranjena i da nisam za nju, ali..."

"Popustio si svojim porivima.", ovaj je ljutito rekao.

"Popustio sam svojim osećanjima, Darko. Sve bi lako bilo da sam ja nju samo želeo. Kao što sam rekao, ja nju volim."

Darko je uzdahnuo. "Dokle, dok ne naiđe neka druga? Poznajemo se ceo život i znam te."

"Onda bi trebalo da znaš da nikad ne bih ugrozio prijateljstvo sa tobom, zbog seksa.",Veljko je ljutito uzvratio. "Želim je za ceo život, ne za noć, pet, ili deset. Rekla je da želiš veliku svadbu, znam da je porodica sad u žalosti, ali za godinu dana..."

"Kakvoj žalosti, Veljko? Za kim da žalim? Moje dete danas ne zna ni kako da mi se obrati, zbog njih."

Veljko je uzdahnuo. "Razumem, ali i dalje te voli najviše na svetu."

"A ja to nisam zaslužio. Mogao sam da se borim za nju i njenu majku, a ne da dozvolim..."

"Bio si mlad."

"Baš i nije neki izgovor.", tiho je rekao.

"Nije, u pravu si, ali tako je bilo i sad više ništa ne možeš da promeniš, osim da budeš tu kao njen otac i sutra deda."

Darko ga je bledo pogledao. "Deda? Dobro, svestan sam da ne ležiš kraj nje kao evnuh, ali...", krenuo je i ućutao. On jednostavno nije želeo da razmišlja o tome kako on spava kraj njegovog deteta. "Mogao si i neku drugu da voliš.", progunđao je na kraju.

Veljko se nasmejao. "Nisam, jer nijedna nije tako posebna kao ona, Darko. Ne brini, ne mislim sad da ćeš postati deda, ali jednog dana..."

"Možeš da mi obećaš da se nikad neću pokajati i gledati njene suze radi tebe?"

Veljko se osmehnuo i klimnuo glavom. "Mogu ti obećati, Darko. Mogu pristati na sve što tražiš, za nju. Volim je. I znam koliko joj tvoja podrška znači.", tiho je rekao.