Budi moj spas

Ne dolazi u obzir

Ovog jutra sam se probudila pre njega. Pomislim kako dugo vremena nisam ovako bezbrizno spavala, te sam osetila potrebu da mu se zahvalim..na svoj nacin. Sisla sam u kuhinju i pocela sa spremanjem dorucka. Iseckala sam meso na komadice te ga zacinila. Dok sam ga przila u tiganju zacula sam korake kako se priblizavaju.

"Hej..ustala si", sanjivo izgovori kada me ugleda.

Klimnem glavom te se okrenem prema njemu. Uocila sam podocnjake oko njegovih ociju i zamisljen pogled. 

"Izgledas kao da si bio budan celu noc", zabrinuto promrmljam.

"Tako nekako.. sta to pravis?" sedne na stolicu dok me posmatra.

"Tortilje. Zasto nisi spavao?"

"Doktor je rekao da treba da odmaras. Pusti, ja cu to zavrsiti", izgovori dok mi stavlja ruke oko struka kako bi me pomerio u stranu.

Odmahnem glavom.
"Zasto nisi spavao", ponovim pitanje.

"Posao", kratko izgovori.
"Ne stizemo da zavrsimo projekat do zadatog datuma. Kasnimo nekoliko dana.."

Okrenem se prema njemu te ga pogledam u oci.

"Mozda kada bi isao na posao svaki dan, umesto da lutas po gradu i trazis mi plisanog medveda bi uspeo da zavrsis sve i ne bi morao da radis nocu. Uostalom zavrsavaj obaveze preko dana, ne moras toliko brinuti o meni."

"To mi je vaznije. Usput, rekla si da volis da slikas pa sam ti sinoc porucio platno i boje. Trebalo bi da stignu sutra",veselo kaze.

On je sta?

"Mateo", prekorim ga.
"Shvati da to sto sam ovde ne znaci da mi trebas ispunjavati svaku glupost koju pozelim! I mogu sama da brinem o sebi. Ne trebas mi ni ti, ni tvoji pokloni niti bilo sta od toga"

Iznenadjeno pogleda u mene te shvatim da sam preterala. Samo nisam navikla na bilo ciju paznju..

"U redu", tiho kaze.

"Samo sam zeleo da se osecas prijatno dok si ovde", promrmlja sebi u bradu ali cujem.

Doruckovali smo u tisini. Sve vreme je neka neprijatnost vladala u mom stomaku.
Obuce duks te uzme kljuc sa stola.

"Kontrola ti je za pola sata. Idemo", promrmlja te krene prema vratima.

Smestim se na suvozacevo mesto. Ceo put je moj pogled bio uperen ka prozoru. Nisam imala hrabrosti ca se suocim sa njim. Preteruje li? Ili sam ipak ja ta koja preteruje sa svojim reakcijama? Zelela sam da mu se izvinim ali nisam znala kako.

Ovako je bolje, ne zelim da ga bolje upoznajem jer bih se mogla zaljubiti. Ne zelim da me on bolje upoznaje zato sto bi mogao videti koliko sam slaba i nesrecna. Ne znam nista pravilno napraviti u zivotu osim oterati ljude od sebe.

Uzdahnem kada shvatim da smo stigli. Izadjemo iz auta te se uputimo ka ordinaciji.

Sedeli smo unutra i cekali doktora. Nervozno sam cupkala nogom.

"Hoces da sacekam ispred?", upita ravnodusno ali pre nego sto stignem da odgovorim doktor udje.

Nakon sto je zavrsio sa pregledom, uzeo je moju ruku te je ispruzio.

"Prepisacu ti kremu za to. Vec su dugo tu", izgovori dok stavlja naocare.

Mateo se namrsti te baci pogled na moje modrice.

"I dalje mislim da je Marko bio najbolja opcija za Vas oporavak. Jeste li razmislili o onome sto sam vam rekao?", upita doktor aludirajuci na nas razgovor od proslog puta.

Uzdahnem nervozno te pogledam u Matea. Zasto je on sve vreme ovde?!

"Ne zelim pricati o tome niti davati bilo kakve izvestaje"

"Izvestaje?", upita on ne znajuci o cemu se radi.

Doktor pogleda u mene pa u njega.
"Mozete li sacekati ispred?", obrati mu se.

On krene da izadje kada ja odmahnem glavom.
"Rekla sam sta sam imala. Sve sto bih rekla i uradila bi bilo uzalud, verujte mi. Pregled je zavrsen", izgovorim te ustanem.

Izadjem na prohladan vazduh te duboko udahnem. Svesna sam da taj doktor hoce da mi pomogne, ali ne moze. Uzalud se trudi.

Mateo dodje do mene te spazim bes u njegovim ocima. Zbunjeno pogledam u njega te krenem za njih i udjem u kola.

"Mateo..", progovorim kada vidim kako steze volan i dodaje gas kako bi sto pre stigli kuci.

Ne odreaguje na moj glas. Cim se uparkira izadjem iz auta i udjem u kucu. Krenem prema sobi kada me uhvati za ruku i prisloni uza zid.

Uplaseno pogledam u njega.

"Mateo.."

"Lagala si me. One modrice nisu od nesrece, zar ne? Neko ti je to uradio!", iznervirano vikne.

Skrenem pogled.

"Pusti me", promrmljam te se pokusam osloboditi.
"Moj zivot ne treba da te zanima!"

"E pa zanima me! Znam da mislis kako niko ne moze da ti pomogne, ali ja mogu. Veruj mi, moji advokati ce ga strpati u zatvor za jedan dan"

Zbunjeno pogledam u njega.
"Ne zelim da ti bijes moje bitke, razumes?"

"Zasto jebeno samo ne prihvatis moju pomoc?", vikne iznervirano.

"Mislim da je doktor bio u pravu, Marko bi se trebao brinuti o meni", kazem tise ne zeleci vise da budem ovde.

"Ne dolazi u obzir", pogleda me u oci.