WIP

Chapter thirty-six : THEY CALL IT S WITCH TRIAL

Nikada nisam verovala u onu poslovicu „Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže”, ali čudne stvari su se izdešavale, stvari koje nisam mogla da objasnim. Lev je treba uskoro da postane moj muž, ali šta ako je Sierra bila makar delimično u pravu? Morala sam da proverim neke stvari pre nego sto uskočim u vodu, na kraju krajeva, svi smo mi želeli da izbegnemo davljenje.

Kad sam ušla u svoju sobu, na stočiću mi se nalazila mala koverta. Zlatnim slovima prikrivala je belinu, označivši moje ime. Otvorila sam kovertu i nakon nekoliko dosadnih redova, na kraju sam shvatila da je ovo bio poziv za sud. Prošlo je nedelju dana od kako je Ken bio uhapšen. Zapravo sam očekivala ovaj poziv, jer mi je Kathy rekla da ga očekujem. Želeli su nas sve na jednom mestu. Iskreno govoreći, nisam bila veliki obožavatelj ideje da sedim na jednom mestu tri sata, slušajući kako sude čoveku koji možda nije počinio zločin.

Pismo me je na trenutak omelo od onoga sto sam pokušavala da nađem. Otišla sam do ormana i izbacila gomile i gomile stvari, jer se na dnu nalazio moj telefon. Sakrila sam ga nakon sto je Kitty... Osetila sam kako mi se suze skupljaju rešene da prelome svaki moj otpor da ostanem snažna tokom cele ove situacije. Telefon sam koristila isključivo radi komunikacije sa Chris. Od kako se sve desilo, pokušala sam više puta da je kontaktiram, ali bezuspešno. Počinjala sam da se brinem. Nekoliko puta mi je palo na pamet da joj pišem, ali sam se plašila da ne bi dospelo u pogrešne ruke. Ne bih volela da moja maćeha pomisli da se vraćam po krunu.

Razmišljala sam i da pozovem oca. Nedostajao mi je. Mrzila sam to da priznam, ali je bilo tako. Krv nije voda. Napokon sam znala pravo značenje toga. Volela bih da je sve malo jednostavnije, da ponovo imam jedanaest godina i da se na prvi znak grmljavine sklupčam u očevom krilu. Nažalost, više nisam bila ta ista jedanestogodišnjakinja i grmljavina mi je sad bila najmanji problem.

Od mojih misli odvojilo me lupanje na vratima. Prišla sam bliže, okrenuvši bravu na dole. Lev. Stajao je naslonjen na vratima. Skidajući me pogledom. Osetila sam kako mi obrazi gore.

„Lev. Šta radiš ovde? Da li se nešto desilo?“

Nasmešio se. Nisam znala da osmeh može da bude tako toksičan da čovek pomisli da ako ga ne vidi ponovo, neće moći da preživi.

„Razumem zašto bi to pomislila, ali ne. Imam iznenađenje za tebe.”

„Iznenađenje?“ ponovila sam. „Lev, mislim da sada nije pravo vreme...”

„Bez prigovora, idemo“, prekinuo me je.

„Ali...” Pokušala sam se usprotiviti.

Lagano mi je stavio prst na usne, ućutkujući me, te zatvorio vrata za mnom. Zastao je, pa mi odlutali talas kose zavio iza uha. Moja unutrašnja princeza i ja smo se topile. Uhvatio me je za ruku i krenuli smo prema stepenicama.

Što smo se više približavali mom omiljenom mestu, to mi je srce jače udaralo. Dok odjednom nije stalo i preskočilo ceo jedan otkucaj.

Piknik.

Moja omiljena klupica bila je ukrašena svećama i prelepim crvenim ćebetom. Bilo je toliko hrane, da sam mogla nahraniti celo kraljevstvo. Moja unutrašnja princeza i ja zajedno smo skakutale u mestu.

„Lev, ovo je previše... Ne znam šta da kažem, neverovatan si”, rekla sam oduševljeno.

Spustila sam mali poljubac na njegove usne, obavijajući mu svoje ruke oko vrata. Čim bi se naša tela ovako dotakla, male varnice letele su po svuda. Ali, nešto me je kopkalo u ćošku mog uma. Nešto mi je sada falilo u ovom poljupcu. Kao da je nestalo topline bez obzira na varnice. Ali sam to odgurnula iz misli i nastavila uživati u poljupcu.