Zabranjeno sećanje (ZAVRŠENA)

Poglavlje 4

🔞🔞🔞

Celo veče je provela gledajući u njega, a on se ponašao kao da ona ne postoji. Nekad bi se pomerio sa svog mesta i pomogao bi klincu koji je radio za šankom. Nekad bi flertovao sa nekom od devojaka, koja bi dala sve samo da može da se pohvali u ekipi da je provela noć sa njim.

"Pusti ga. Odljutiće se do sutra. Vjerovatno je popio previše, a nervozan je i zbog brata. Najbolje da sutra porazgovaraš sa njim. A sad mene vozi kući." Rekla je Anđela i ustala je od stola, ali se zanijela i pala bi da je Radoslav, koji je stajao za drugim stolom, nije prihvatio.

"Miči svoje šape sa mene!" Brecnula se i Radoslav je prevrnuo očima i pustio ju je i ona je krenula da pada, ali ju je Magdalena uspela uhvatiti.

"Hajde, vodim te kući, pre nego što neki problem nisi napravila." Promumlala je Magdalena i Anđela se složila sa klimanjem glavom.

"Odmah dolazim." Rekla je Magdalena Anđeli, nakon što ju je smestila u automobil. Vratila se nazad u klub i prišla je šanku.

"Srećna Nova godina." Rekla je.

"Aha, takođe." Promumlao je Gabrijel, bez da ju je udostojio makar pogleda.

"Jesi li dobro?"

"Rekao sam ti..."

"Da, znam. Rekao si mi da te ne sažaljevam, da odjebem. Znam. Shvatila sam." Prekinula ga je. "Ne znam šta se promenilo od juče. Ne znam zašto si danas takav kakav si. Ali samo mi jedno učini. Prespavaj ovde, u klubu. Nemoj da voziš pijan. Pogotovo, nemoj takav da sedaš na motor." Rekla je i poljubila ga je u obraz. "Vidimo se kad se odljutiš."

Onda se okrenula i zaputila se ka izlazu.

"Jesi li dobro?"

Anđela ju je sanjivo pogledala.

"Spava mi se." Promumlala je.

"Dobro. Uskoro ćeš biti kod kuće." Rekla je Magdalena i zamahala je glavom, pa je startovala vozilo.

Anđela je dremala tokom vožnje, a Magdalena je bila obuzeta svojim mislima. I centar njenih misli je bio on. Gabrijel. Kao svake večeri svih tih godina koliko su bili razdvojeni i koliko se nisu videli.

Gabrijel je bio prvi muškarac u njenom životu, prva ljubav, prvi poljubac, prvo sve. I nikad, niti na jedan momenat ga nije prestala voleti. Niti će. Bio je sve njeno. Njegova bol je bolela i nju. Njegova patnja i briga su morile i nju, bez obzira da li su bili zajedno ili ne, blizu ili daleko.

"Mislim da preteruješ." Rekla je Anđela i Magdalena ju je pogledala i shvatila je da je njena drugarica budna.

"Ah?"

"Nije Gabrijel beba da brineš o njemu. Zbog onakvog njegovog ponašanja prema tebi, trebala si ga oterati u tri pizde materine."

"Ne shvataš..."

"Shvatam. Još uvek ga voliš. Ali razmisli da li on voli tebe i da li je zaslužio tvoju ljubav. Jer svojim ponašanjem od danas, koje ti nisi niti na jedan način izazvala, to nije zaslužio."

"I da prođe 100 godina, ja ću njega voleti."

Parkirala se ispred Anđeline kuće.

"Jel možeš sama da uđeš?"

"Mogu. Polako ću. A ti pravac kući. Nemoj da se vraćaš tamo u klub. Pusti ga. Nek se jebe, kad je toliki kreten." Rekla je Anđela, poljubila je Magdalenu u obraz i nekako se istrpala iz automobila i odgegala se ka ulazu u kuću.

.
.
.

"Gazda, sve sam proverio, pogasio sve uređaje, razmontirao ona čuda na bini." Rekao je barmen i Gabrijel ga je pogledao i samo je klimnuo glavom. "I razmestio sam ti kauč u kancelariji. Tvoja kumica je u pravu."