Zabranjeno sećanje (ZAVRŠENA)

Poglavlje 1

Ukupno 3 godine nije dolazila kući. A i tad kad je bila, isti dan je i došla i otišla. To je uvijek radila, samo da izbegne određene ljude. Dok je vozila putem ka svom rodnom gradu, ka gradu gde je odrasla, shvatala je da joj je njen maleni gradić ipak nedostajao.

Nedostajala joj je njena porodica, njeni prijatelji, nedostajao joj je i Maleni, koji sad sigurno, sa 8 godina i nije bio baš tako malen.

Progutala je knedlu kad ju je pretekao crni motor. Yamaha R7. A nakon toga još jedan motor. Srce joj je na momenat zaigralo. Jedan od tih motorista je možda bio on. Njen Gabrijel. Pogled je usmerila ka pravcu u kojem su motori otišli, ali motora više nije bio u njenom vidnom polju.

Znala je da je napravila grešku života kad odlučila da ga napusti, jer nije želela, nije mogla da uništi sve. Nije želela da je njena porodica mrzi. Nije želela da povredi deku. On joj je bio najvažniji. I sad je umirao. 6 meseci. Toliko su doktori dali vremena njegovom srcu. Njegovo srce je moglo da izdrži još najviše 6 meseci. Umirao je, gasio se polako, a ona nije mogla da uradi ništa da ga spasi, da mu pomogne, osim da njegov poslednji Božić provede kraj njega.

Kad je izašla iz naseljenog mesta, dodala je gas. Jedva je čekala da stigne u Valjevsku Kamenicu, da vidi svoje, da ponovo postane dete. Iako to nije bilo moguće.

Posegnula je za cigaretom, ali je kutija bila prazna. Otpuhnula je i frknula je kutiju na suvozačevo sedište.

"Ovo mi je znak od Boga da vas se rešim. I vala, rešiću vas se, ne zvala se ja Magdalena." Progunđala je i pojačala je radio. Ali se pokajala.

"Samo si mi ti falila na današnji dan!" Brecnula se kad je začula jednu od pesama koju su voleli ona i Gabrijel.

Čuvam te, ne dam te nikom,

ja samo s tobom želim sve.

Čuvam te, ne dam te nikom,

ni da mi sve u životu stane.

Čuvaj me, ne daj me nikom,

ja tebe neću nikada,

Čuvaj me, ne daj me nikom,

sve što sam ja sve ti pripada.

Da ti se svet sruši ceo,

mog sveta deo, dacu, samo ostani tu,

i kad ne znaš gde ćeš,

ni kako do sreće, ja znaću, samo ostani tu.

Čuvam te, ne dam te nikom

sve što sam ja sve ti pripada.

Da ti se svet sruši ceo,

mog sveta deo, daću, samo ostani tu,

i kad ne znaš gde ćeš,

ni kako do sreće, ja znaću, samo ostani tu.

Na kraju je sebe uhvatila kako peva tu pesmu zajedno sa glasom sa radija.

Na kraju je ipak ugasila radio, ne želeći da je još neka pesma podseti na ono što je nekad imala, a što je svojevoljno izgubila.

Vozila je još nekih 15-ak minuta, dok napokon nije ušla u Valjevačku Kamenicu. Nastavila je da vozi, sve dok na kraju sela nije ugledala kuću i dvorište gde je odrasla. Kapija je bila otvorena, te se uvezla unutra i parkirala se iza džipa svog brata. Udahnula je par puta, pa je napustila svoj automobil. Svoj povratak nije zamišljala ovako.

Izvadila je torbu iz zadnjeg dela automobila i otišla je ka ulaznim vratima. Kad je prišla vratima, pozvonila je. Pa je ponovo pozvonila.

"Ma mogu sam vrata da otvorim. Ako ću umreti za nekoliko meseci, neću sad. Pobogu, snajka!" Gunđao je Magdalenin deda dok je išao ka vratima.