Slomljen ✔

38. Hunter

Pristao sam, naravno. Nisam glup. Znam da nisam sposoban da se brinem o njemu i budem mu roditelj kakvog zaslužuje. Ne mogu ni svoj jebeni život da stabilizujem.

***

"Hunter, dragi, otkud ti ranije?" Vida me je dočekala na vratima koja sam prethodno otključao. Automatski mi je prišla i pipnula mi čelo zabrinuto me posmatrajući za bilo kakvu naznaku bolesti. "Da li si dobro?"

Nisu navikli da ih posjećujem ovako rano. Bilo je tek dva sata popodne, a ja sam obično dolazio tek oko 5 kući.

Kući?

Da, mislim da je to pravilan izraz. Konačno imam kuću kojoj mogu da dođem. Imam čak i svoju sobu. Što zvuči pomalo djetinjasto, iskreno, naročito s obzirom da imam stan koji sam kupio svojim parama, ali on mi ništa ne znači. Sobu nikada nisam imao, a ni roditelje.

Sada... Usuđjem li se nadati?

Moram, jer ako izgubim nadu u nadu, kako ću onda da osvojim ponovo Dariju?

"Da, da. Dobro sam. Htio sam..." Uzdahnuo sam i nekoliko sekundio posmatrao Vidu. Daria je jedina osoba kojoj sam dozvolio da vidi moje emocije, a čak je i sa njom to bilo jako teško. "Htio sam popričati sa tobom o nečemu. Mislim... treba mi savjet."

Nije mi promaklo kako su Vidine oči zasijale i osmjehnula mi se široko uzevši me za ruku.

"Naravno. Hajde idemo u kuhinju, da ti najprije napravim nešto za jesti."

"Gdje su Jay i Henry?"

"Otišli su do parka. Neće ih biti cijeli dan. Henry je isplanirao iznenađenje za njega. Malo kasnije ga vodi u luna park." Blago sam se osmjehnuo i na trenutak, samo na milisekund, obuzela me je potreba da zagrlim ženu pored sebe.

"Stvarno ste mu pravi roditelji." Izustio sam to iako, iskreno, nisam namjeravao. Vida je zastala u hodniku i pogledala me sa suzama u očima.

"Oh, dragi. On je nama pravi sin." zastala je i pogledala me ispod trepavica. "Kao i ti. Ako to želiš, naravno."

Nekoliko sekundi sam stajao ukočen. Ovo je bila zamka. Previše emocija, koliko dobrih toliko i loših, za jedan dan. Ali...

"Volio bih to više nego išta." Šapnuo sam i dalje ukočen.

Vida me je zaskočila i dala mi majčinski zagrljaj. Prvi u mom životu.

***

Znao sam šta treba da radim. Vrlo je jednostavno, zapravo.

I sama Vida je rekla da treba samo da kažem ono što mi je na srcu.

Ali postoji problem. Nikada nisam bio dobar sa riječima. One jednostavno... ne vole da izlaze iz mene. Htio sam čak da predložim Vidi da mi napiše govor koji ću da naučim napamet, ali... To ne bi bilo fer prema Dariji. Ona zaslužuje da zna kako se tačno ja osjećam.

Zato sam sada ispred njene kuće, sa samo jednom misli u glavi.

Moram da je vratim.

Pokušao sam da ignorišem promjene koje su počele da se dešavaju u meni i oko mene. Odbijao sam da prihvatim da moj svijet počinje da dobija boje zahvaljujući malenoj plavuši koja je odbijala da me ostavi na miru. U početku stvarno jeste bila dosadna, ali čak i tad se sjećam koliko mi je bila privlačna.

U početku je jesam trpio zato što je u meni budila seksualnu agresivnost. Pa, i zato što sam jednostavno morao trpiti. Nisam imao izbora sa njenom tvrdoglavošću.

Uzdahnuo sam i na momenat poželio da mogu da se vratim u prošlost kako bih opalio sebi jednu dobru šamarčinu i objasnio sebi da moram da je držim na distanci jer ću samo da završim kao zaljubljena budala.