Trenutak istine #3 ZAVRŠENA ✅️

Devetnaesto poglavlje - Zatišje i bura

„Imamo sina? Mi? Mi imamo dete? Klara, je l' se ti sprdaš sa mnom? Vidi, jako sam umoran i jedva sam čekao da se vratim samo da bih tebi prvoj rekao za rezultat i da bismo mogli da nastavimo tamo gde smo stali, pa bih te zamolio da me maneš toga, jer mi zaista nije do šale", reče Antonio odmahujući glavom. Odbijao je da poveruje u to što mu je rekla i pitao se odakle joj tako nešto. Nijedan deo njegovog razuma nije ni posumnjao u to da bi to što ona govori moglo da bude istina. Ustao je sa kreveta, što je ona ispratila i stala pred njega. Uvidevši njen stav, ozbiljnost i odlučnost u očima, neki udaljeni glas je počeo da mu šapuće da se ipak radi o istini. „Zašto me gledaš tako? To nije istina, zar ne? Šališ se sa mnom, siguran sam!", dodao je i nesigurno se osmehnuo.

Klara odmahnu glavom. „Ne šalim se, govorim ti istinu, Antonio. Imamo dete, zove se Lazar i ima sedam godina", odgovorila mu je drhtavim glasom. Lomila je prste na rukama i time mu dala do znanja da je jako nervozna. Antonio je nakratko spustio pogled do njenih ruku, pa ga vratio na njene oči. Klara se ježila od tog para tamnih očiju, koje su, što zbog neispavanosti, što zbog trenutnog šoka, delovale izuzetno jezivo i zastrašujuće. To što je ćutao, ona je rešila da iskoristi i da mu ispriča sve. Udahnula je duboko i otpočela priču: „Začet je one noći u Solunu kad smo prvi put spavali. Saznala sam da sam trudna malo pre svog rođendana. Nisam ni proslavila osamnaesti rođendan, zato što sam u tom periodu imala mučnine i povraćanje. Mislila sam da imam nekakav stomačni virus, pa sam otišla kod lekara, uradila analize krvi i rečeno mi je da postoji velika mogućnost da sam trudna, ali da najbolje odem kod ginekologa da to i utvrdim. Tog dana sam došla kući plačući, bojala sam se reakcije roditelja i nisam znala šta da radim. Majka me je već provalila par dana kasnije i tada se desilo nešto čemu se nisam nadala. Bili su ljuti i besni zbog moje neopreznosti, ali mi ni u jednom momentu nisu predložili da abortiram ili mi pronašli nekog za kog bi me udali. Prihvatili su to, dali mi podršku i zajedno sa mnom izgurali sve. Lazar se rodio dvadeset petog aprila naredne godine." Klarine noge nisu mogle više da izdrže njenu težinu, pa se stropoštala na krevet i ruke smestila u krilo, nastavljajući da muči svoje prste. Više nije mogla da Antonija pogleda u oči i čekala je da krene da viče na nju, ali toga nije bilo.

Antonio je mirno stajao i tupo zurio u umetničku sliku koja se nalazila iznad kreveta. Bio je psihički odsutan i iznova vrteo u glavi sve ono što je sada saznao, analizirajući svaku rečenicu zasebno. Nije osećao ni bes, ni tugu, ni radost. Nije osećao ništa, a to nije bilo nimalo dobro. Ravnodušnost nije bilo nešto što se inače očekivalo od njega u situacijama poput ove i sudeći po njegovoj reakciji od sinoć na saznanje da ima dete, Klara je očekivala enormnu količinu besa i gneva. Međutim, Antonija je šok savladao i naterao ga da želi da sazna nešto više, umesto da iskaže bilo kakvu reakciju. „Šta se dalje dešavalo?", upitao je i time je iznenadio.

„Bila sam jako mlada i neiskusna za tako nešto, ali su mi roditelji dosta pomogli. Iako sam dosta toga o bebama naučila u srednjoj školi, činjenica da sam postala majka me je izbezumila do te mere da sam prosto zaboravila šta i kako treba da uradim. Isprva ga je majka presvlačila i kupala, a ja sam ga samo hranila. Kasnije sam se navikla i na to i preuzela punu odgovornost. Vremenom sam počela da se pripremam za prijemni ispit, zato što je moj otac insistirao na tome da upišem nešto nakon srednje. Mislila sam da to neće da bude izvodljivo zbog bebe, pa su mi roditelji ponovo dosta olakšali. Četiri godine nakon toga sam diplomirala i uz tatinu pomoć se zaposlila. Lazara sam upisala u vrtić i tako olakšala mojima. Posle je usledilo i predškolsko, a septembra će krenuti u drugi razred, jer je inače ranije krenuo u školu", dovršila je svoju priču i konačno osetila kako sav onaj dugogodišnji teret spada sa njenih leđa i srca. Ogromno olakšanje ju je zaposelo i omogućilo joj da se oseća mnogo lepše i slobodnije, ali je znala da je to samo nešto trenutno i da je pred njom novi težak period.